Ustav Republike Hrvatske
Po hajpu koji kruži od kako smo saznali za postojanje ovog filma, čini se da u skorije vreme nije bilo naslova koji je podigao toliku prašinu. Možda imam pogrešnu predstavu, ali deluje mi čak da se u Srbiji mnogo više govorilo o Ustavu, nego u matičnoj zemlji, iako i je i tamo odlično prošao u prvim danima prikazivanja. Pre bioskopa sam dobijao komentare, i to najčešće od ljudi koji nisu baš veliki filmofili, da je u pitanju možda najbolje ostvarenje na ovim prostorima u poslednjih dvadesetak godina. E sad, film jeste vrlo dobar, na momente i odličan, ali ne mogu da se otmem utisku da je masovono oduševljenje posledica jedino toga što možete da vidite čiča Dražu kako glumi hrvatskog gej transvestita. Ako izuzmemo da je ovim narodima i dalje najzabavnija i najkotroverznija stvar da vide muško u haljini, ima Ustav čime da opravda hajp. Glogovac je stvarno pokidao kao Vjeko, preko dana proustaški profesor istorije, koji se kad padne noć pretvara u Katarinu, koja pati za preminulim ljubavnikom. Kada ga omladina koja prati iste ideje kao i on (osim ljubavi prema muškarcima, mada…) sastavi sa zemljom u jednoj šetnji, prva mu u bolnici pomogne komšinica, čijeg muža, pandura, ali etničkog Srbina, očekuje važan ispit. Pošto se medicinska sestra Maja prihvati da pomaže Vjeku oko njegovog nepokretnog oca, inače pravog ustaše iz rata, ovaj mora da se nađe policajcu Anti, koji je i ime promenio da bi ostao u policiji. Tu onda pratimo njihovu dinamiku gde niko ne podnosi nikoga, sa povremenim uplivima događaja sa strane u kojima se Hrvati i Srbi međusobno mrze, a svi zajedno mrze homoseksualce. Ako izuzmemo povremeno upadanje u blagu patetiku, Rajko Grlić i Ante Tomić su stvarno uspeli da naprave jedan dirljiv film, koji ima dosta da nas nauči, ali nam ne gura prst u oko, već nam dozvoljava da se u isto vreme i zabavimo, ali i vidimo malo kakvi smo ljudi.
Gledati sa nekim klincem navijačem, da vidi malo da ne treba da bude majmunčina.
ZG80
Drugi film zapadnih suseda koji nam je došao u razmaku od nekoliko dana. Za razliku od suptilne emotivne i socijalne drame Ustava, ovde imamo akcionu komediju, sa direktnim uticajem kultnog filma The Warriors. Navijači su sada glavni likovi, za razliku od kratkog pojavljivanja u prethodnom filmu, ali se čini da bez likova sa tribina, danas ne može ni narodnjački spot da se snimi. ZG80 nam doduše dolazi sa romantizovanom verzijom huligana s kraja ’80-tih, gde oni nije baš da bi se klali međusobno, ali bi se malo pobili i popili po koju. Budući da je jedan od likova mlađa verzija Krpe iz filma Metastaza (ponovo u genijalnoj izvedni Renea Bitorajca), možemo da pretpostavimo da niko od ovih simpatičnih momaka (koji vole svoju državu i klub, ali pre svega dobro zezanje) nije normalan dočekao XXI vek. Radnja je jednostavna – pratimo gostovanje Bad Blue Boysa na utakmici sa Crvenom Zvezdom i kasnije incidente. Biće tu svega, striptiz klubova, narodnih pevaljki, studentkinja, nadrkanih taksista, nevoljnih partnerstava, sve uz malo panka, navijačkih pesama, mnogo alkohola i fazona o sranju i ostalim fekalnim radnjama. U osnovi, nije ovo toliko loše, nema preteranog isticanja dobrih i loših momaka, radnja teče, ima neki početak, sredinu i kraj. E sad, moglo je to da bude malo duhovitije i malo razigranije, ovako mi se čini da su autori hteli da napišu svoje ljubavno pismo tom periodu, pa zaboravili na neke osnove iz filmske škole. No, ko god da voli radove ekipe proizašle iz serije Bitange i princeze, imaće ovde u čemu da uživa.
Gledati sa onim malopređašnjim navijačem, odmah posle Ustava, da vas baš ne šutne nogom u glavu.
Autor: Radomir Zvoncek
Moj kralj
Glavni razlog zbog kog će žene gledati ovaj film je Vinsent Kasel. Glavni razlog zbog kog će muškarci gledati ovaj film jesu njihove devojke. I pomalo Vinsent Kasel. Pretpostavljamo da on ovde glumi sebe iz mlađih dana, stoga mu nije bio problem da se pronađe i odradi još jednu vrhunsku ulogu. On je uspešni vlasnik restorana koji živi kao Saša Kovačević nakon raskida, samo više kul i 20 centimetara viši. Naravno, sve ribe se lože na njega i on to koristi na „Nikola Mi nismo anđeli“ način. I njemu se dogodi Marina, samo stvar bude mnogo ozbiljnija. Nakon početnog zanosa i ljubavi, odnos između Vinsenta i žene mu (igra je Emanuela Berko) postaje komplikovan, jer gospodin nametne staru dobru parolu „oženjen sam, kao momak živim“. Iako je prikazan kao govnar (dobro i jeste govnar), sa druge strane ga nekako ceniš što ne odustaje od svog sna. Marina, odnosno Emanuela, je pokazatelj da svuda u svetu postoje žene koje će da istrpe svako sranje zarad ljubavi. Film je možda duži pola sata nego što bi trebalo, ali daje lepu viziju opisanog odnosa, uz blagi humor i lepe kadrove. Još jedan kul detalj je da je potpisnica režije Maiven, odnosno Plava Laguna iz Petog elementa.
Gledati sa nekim ko neće shvatiti ozbiljno situacije iz filma.
Autor: Shakraf
Goat
Kad pročitate u najavi filma da je glavna radnja o tipu koji pokušava da se učlani u bratstvo pošto je stigao na koledž, a glumci koji su potpisani, a da ih prepoznaješ na ime, su Džejms Franko i jedan od braće Džonas, onda očekuješ komediju sa dosta pijanih scena, seksa i toilet humora. Međutim, kao što bi rekli anglosaksonci, think again. Mlađahni refitelj Andrew Neel se malo zaigrao Hanekea, pa je probao da nam isporuči jedan pravi fraternity torture porn, gde klinci koji bi da pristupe bratstvu, moraju da prežive hell week, koja jeste pravi pakao. U prvom planu je Brad (Ben Schnetzer, možda ga se neko seća iz sjajne dramedije Pride o saradnji gej aktivista i rudara) koji bi da uđe u bratstvo gde je već neko vreme jedan od glavnih baja njegov stariji brat, Nick Jonas (onaj brat Jonas koji ne peva Cake by the Ocean). Problem je što su Brada pre nekoliko meseci dva tipa iz čista mira pretukli zabave radi i još uvek vuče traume. U takvom mentalnom i emotivnom stanju možda i nije baš najbolja varijanta da provedeš nedelju dana gde se gomila bizgova iživljava na tebi. Odsustvo roditelja iz priče, kao i bilo kakvih autoriteta, sem najstarijih članova bratstva, daje celoj priči atmosferu Gospodara muva, a kako je ta priča morala da se završi tragično po neke, tako mora i ova. U suštini, osuđuje se cela kultura mačo studenata koji su kroz prošlost uglavnom prikazivani ili kao simpa likovi koji malo zajebavaju rukije, ili douchebagovi, koje po običaju ovi prvi sjebu na kraju i pokupe im ribe. Ovde je u prvom planu liberalno razmišljanje da li je sve to potrebno, i koliko je takav sistem nazadan po današnje društvo. Ili su ljudi samo omekšali pa je bi možda poruka prosečnog Srbina na ovakvu priču bila izjava onog gospodina što je čuvao drveni most u Majuru – Želim da izjavim da je Klinton žena i da nikad nije išao u vojsku i ko mu jebe… ja se izvinjavam.
Gledati sa devojkom koja želi da se vrati vojni rok.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS