Ono što su Oskari za Ameriku, za nas je FEST! Ovom rečenicom je počeo prilog na Ekskluzivu. Niđe veze naravno, ali ljudi koji pišu scenario za to primaju platu, a ja ovo radim iz čistog entuzijazma, pa možda oni bolje znaju od mene. I bi FEST, 45. po redu, sa sve docrtanim buljavim očima po bilbordima, koji su nas nešto više od nedelju dana, terali da gledamo filmove svuda po gradu. Naravno, kao što volimo da se podelimo po svakoj mogućoj osnovi, tako su ljudi u Beogradu podeljeni i oko FEST-a – na one koji čekaju beogradske bioskopske premijere američkih i zapadnoevropskih filmova, koje je svaki (ne)pošten čovek već gledao putem torenata, i na one posebne pahuljice koje vole da pogledaju dobar iranski film o pravima slepih devojčica, koje bi volele da imaju pank bend. Kako to obično biva, u moru filmova, mi napravimo nekoliko loših odluka, i umesto nagrađivanog Ne gledaj mi u pjat, odlučimo se za drugi hrvatski film, ili navikli da nas ruski naslovi mahom iznerviraju ili razočaraju, propustimo film (M)učenik, za koji smo čuli neke od najboljih kritika. Ipak, izdvojili smo neke, kojima smo dali naše, sad već svetski poznate nagrade, o koje se otimaju značajni autori ovog sveta.
Nagrada FIPRETSCI-ja (Fédération Internationale de la Tegla Presse Cinématographique) – Toplotni udar (Suntan)
Navikli smo da nas novi grčki filmovi šokiraju, naročito ukoliko mogu da se svrstaju u takozvani Greek Weird Wave. Film Argyrisa Papadimitropoulosa možda ne spada potpuno u ovaj pokret, poput odličnih Dogtooth ili Attenberg, ali ima dovoljno preokreta i prikaza mračne strane ljudske psihe. Coming of middle age je tagline filma, koji odlično opisuje ono šta gledamo. Debeljuškasti depresivni doktor živi i radi na nekom grčkom ostrvu, gde upoznaje 20 godina mlađe klince. Kreće da se s njima druži, bleji, pije, otkriva čari slobodne ljubavi i glory holea. Međutim, klinci k’o klinci, doca im dojadi za pet dana, a on se još i zaljubi u najkoketniju od njih, pa u drugoj polovini filma manje gledamo buđenje novog života u već otpisanom doktoru, a više grčku verziju Mustafe Nadarevića iz filma Već viđeno. U svakom slučaju, nastavljamo da pratimo grčke čudake.
Nagrada za najbolji WTF film – Safari
Ulrich Seidl već neko vreme donosi radost našim festivalskim posetiocima, a sad je na FEST-u predstavljen njegov novi dokumentarac Safari. Ovde nam pokazuje kako ta drevna sportska igra više nije rezervisana samo za kojekakve Josipe Brozove i Hajle Selasije, već sada i vodoinstaleter iz Beča, koji lepo zarađuje, može svojoj porodici da pruži odmor u Africi, gde će u prirodnom staništu juriti i ubijati gnuove, zebre i žirafe. Pritom ubeđujući sebe da je to što radi potpuno kul sa stanovništa prirode, jer time pravi prirodnu selekciju i pomaže u nastavku vrste. I da, usput će nam i oni, a i vlasnici lovišta objasniti da crnci i belci nisu isti, kao i da to nije rasizam. Ako vas je ikada interesovalo kako se dere koža sa zebre, ili kako se kolje cela žirafa, ovo je odličan know how za tu oblast. Gledao sam ga u vreme ručka, i moram da priznam da nisam nešto bio gladan do kraja dana.
Srebrna tegla – Rekvijem za Gospođu J.
Tog dana sam imao pred sobom double bill domaćih filmova. Od ovog ništa nisam očekivao i verovao sam da ću da gledam još jedan olegnovkovićasti pogled na svet i NBG blokove. Dobio sam, međutim, nešto sasvim drugačije. Ako je Ja, Danijel Blejk bio administrativni horor, film Bojana Vuletića je administrativna crnohumorna komedija. Naša gospođa J. želi da se ubije, ali je gomila raznih okolnosti i administrativnih problema sprečava u tome. Jedini razlog da ovaj film ne ponese titulu najboljeg filma FESTA, je u tome što nije ceo u temi, pa da se od početka do kraja bakćemo sa papirima i šalterima, već postoji još nekoliko rukavaca. Umesto da iskoristimo standardno opšte mesto, i pohvalimo Mirjanu Karanović, iskoristio bih priliku da u prvi plan izbacimo mladu Jovanu Gavrilović, koja je, tumačeći ćerku na koju je sve spalo jer joj je majka odustala od života, potpuno oprala i bez trunčice šmiranja pomela ostale glumice svoje generacije.
Zlatna Tegla – Druga strana nade (The Other Side of Hope)
Ono što sam očekivao od novog filma Džima Darmuša, dobio sam od njegovog finskog pobratima Akija Kaurismakija – životnu priču, koja kao da se izlaže apsolutno bez emocija, ali iza koje kuca ogromno srce, spremno da vam baci i osmeh na lice i suzu u oko. Migrantska kriza se oseća čak i u Finskoj, i pred nama su dva čoveka koji kreću od potpune nule – sirijski izbeglica (koji naravno kroz standardnu rutu prolazi i kroz našu zemlju i sad bi da dovede sestru) i putujući trgovac, koji u svojim pedesetim godinama odlazi od žene i odlučuje da otvori restoran. Film na klasičan Kaurismakijev način pokazuje kako se društvo ophodi prema privilegovanom belom muškarcu i izbeglici sa Bliskog istoka. Naravno, uz dosta rokabilija i odela koja kao da su izašla iz selekcije Prvog maja Pirot iz 1979. Da nema izbegličke krize, niko ne bi ni provalio da se film uopšte i dešava u XXI veku. Aki brate, kad te put nanese u Beograd, kao nagradu za najbolji film vodimo te u Mornar na rebarca sa kiselim kupusom, pa u Kuglaš na Grandpa Candys.
Autor: Miloš Dašić
Teglina nagrada publike – Potpuni stranci (Perfetti sconosciuti)
Publika u Srbiji je ovaj film dobro prihvatila još kada je postao dostupan putem raznih polulegalnih (dobro, ilegalnih) kanala, a njegova popularnost kulminirala je na ovogodišnjem FEST-u, kada je dobio i počasno mesto u repriznom programu POSTFESTUM. Volim da mislim za sebe da sam mag otkrivanja skrivenih filmskih dragulja i da ne možete da me iznenadite predlogom – e, što sam, gledao dobar film. Međutim, Potpuni stranci došli su do mene preporukom sa nekoliko strana i prvi su naslov posle nekoliko godina, koji je sam od sebe dobio razmere kultnog. Tome je verovatno doprinela jednostavna priča o nekoliko prijatelja, uglavnom podeljenih u ljubavne parove, koji tokom večere odluče da ostave mobilne telefone sa strane, istovremeno pred svima odgovarajući na pozive, poruke i mejlove. Kritika modernog društva i tehnologije, i intrige kao iz najbolje ljubavne serije – pravi recept za filmski hit. Iako je postavka kamerna, i možete da zamislite ovo i kao pozorišnu predstavu, Stranci su dovoljno sinematični za fenomenalno zajedničko bioskopsko iskustvo. Ne znam za vas, ali ja sam posle ovoga počeo sve da pretražujem iz incognito browsera.
Nagrada za najbolji žanrovski film – Ubica iz kolica (Kills on Wheels)
Kad god izađe program za novi FEST, suočite se sa gomilom nepoznatih naslova, čiji trejleri mahom ne otkrivaju ništa i onda danima pokušavate da sebi u glavi skockate, čitajući po koju kritiku sa festivala, da li zavređuju vašu pažnju. Ili sam to samo ja kreten. Elem, u meni već godina najznanimljivijem program Thrills & Kills, pojavio se ovaj mađarski naslov, čija je premisa o plaćenim ubicama, iz različitih razloga vezanim za invalidska kolica, obećavala bar pristojnu sumanutu zabavu. Ispostavilo se da film daje i nešto više, i da na fenomenalan način spaja akciju, komediju i coming of age priču, i to prelazeći (kako treba) granicu dobrog ukusa, što ne biste očekivali u današnja politički korektna vremena. Možda će nekome ovo izgledati preterano, ali ja i dalje smatram da ovakvi filmovi osnažuju, a ne eksploatišu, osobe sa invaliditetom. Ili sam to samo ja kreten.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS