A koji je vaš omiljeni film gde gomila luzera, Davida i propalih sportista pobedi na kraju velike, Golijate i snažne? Da li je to The Longest Yard iz sedamdesetih, kad zatvorenici igraju američki fudbal sa čuvarima, ili ono kad Stalone, Pele i Bobi Mur igraju fudbal sa Švabama. Ili kad smo već kod Švaba, ono kad ekipa komunista iz Više od igre usere na terenu i Nedićevce i Nemce. Ili kad Roki… a dobro, znate šta sve Roki uradi. Možda vam omiljeni film o underdogovima bude onaj o Lesteru koji se već sprema, ali prve vesti o tome ko će glumiti Vardija i Ranijerija ne obećavaju. Mada, videćemo kad izađe. Do tad, lični stav cele redakcije našeg sajta je da ako vam nije makar malo drago što je Lester uzeo titulu, to verovatno znači da ste navijali da onaj plavi polomi pičku Karate Kidu. Takvi ste ljudi.
Jednog dana, kad budem unucima prepričavao sezonu 2015/2016, citiraću jednog britanskog korisnika Tvitera (ne mogu sad da nađem tvit, davno je bilo) i reći da je sve počelo kad je sin Nigela Pearsona, na rasnoj bazi, vređao tajlandske prostitutke. A tome mogu da dodam da je i sam Pearson davio McArthura iz Palasa na terenu i nazvao novinara nojem. Pearson je postavio ovu ekipu na noge. Napravio je seriju pred kraj prošle sezone, koja je obezbedila opstanak. Međutim, skandali sa konferencija i iz privatnog života su doveli do toga da bude smenjen. Doveden je Claudio Ranieri, neomiljeni italijanski trener, ispraćen iz Čelzija uz rusku kletvu Romana Abramoviča kako nikad neće uzeti titulu. Trešnjica na šlagu je bio njegov mandat selektora Grčke, gde je uspeo da izgubi od Farskih ostrva. Kladionice su predviđale da će biti prvi menadžer koji će u sezoni popiti otkaz u Premijer ligi. Celu ovu Lesterovu pizdariju, neki ljudi sada porede sa grčkim osvajanjem Evropskog prvenstva iz 2004, što je promašaj veličine Čelzijeve godine. To poređenje bi bilo validno jedino da je titulu odnela četa mesara Tonyja Pulisa iz West Bromwich Albiona, svojom čuvenom taktikom – napadajte vi, ali jebaćemo vam mater na replici (odnosno na kornerima). Ranieri je počeo sezonu puštanjem Kasabiana u svlačionici, negde na sredini je vodio igrače na pizzu kao nagradu za clean sheet, a na kraju je umesto na tekmu Čelzi – Totenhem, otišao u Italiju na večeru sa 96-ogodišnjem kevom. Zna taj matori jako dobro šta radi i kako ne morate biti posebni naduveni drkadžija, da biste bili u centru pažnje.
Lester je ove sezone bio jedan odličan primer “before – after” pripovedanja. Kao kad bi u nekoj reklami okačili sa leve strane Edena Hazarda iz prošle sezone, a sa desne Hazarda iz ove sezone. Razlika je očigledna. Krenimo od početka.
Malo šta je sugerisalo da Kasper Schmeichel neće doživeti karijeru Žordija Krojfa, Toma Insa, ili Nenada Bjekovića juniora. Realno, svi znamo da oni postoje, ali njihovi roditelji su bili posteri u Tempu. Najbliže što je Kasper bio tituli, je kad se slikao sa tatom mu Piterom. Ali onda je nastupila sezona sa 15 clean sheetova, u čemu je izjednačen na vrhu sa kolegom De Geom iz Junajteda. Stvar postaje suludija kad znamo da su u tih 15 utakmica sa praznom mrežom, centrahalfski tandem predstavljali Wes Morgan i Robert Huth. Nemac Huth, nekada deo tandema sa Shawcrossom u Stouku, došao je nesrećan u tim (slika ispod najbolje govori) i ostavio svog bffa Johantan Waltersa samog u penzionerskom domu Barselone.
Morgan je još prošle sezone nazivan najslabijom i najsporijom karikom u timu. Ispostaviće se da je njegov gol protiv Junajteda ustvari doneo titulu. Da li su sudije gledale kroz prste ovoj dvojici, to ću da ostavim teoretičarima zavere i navijačima Junajteda. Oni su se (barem putem društvenih mreža) najviše naljutili što je Lester šampion. Na levom beku Lisica (valjda ste do sad naučili da je to nadimak za igrače Lestera) bila je prava lisica. Ta životinja se na nemačkom kaže fuchs, a Christian Fuchs je lik iz odbrane Lestera, koji se najviše isplatio igračima fantazija, jer je, pored 15 clean sheetova, uzeo i četiri asistencije. Osim toga što smo sa njegovog Tviter naloga mogli da vidimo i prve snimke slavlja iz kuće Jamie Vardya, ostaće upamćeno da želi da posle karijere u pravom fudbalu, proba i američki. Valjda će da bude kicker, jebmliga. A evo, red je da priznam da ne znam ni kako izgleda Danny Simpson, koji je igrao kao desni bek i da sam se više od pola sezone pitao gde je Ritchie De Laet.
Možda će ovi sa golovima i asistencijama pokupiti sav kajmak u nekim narednim mesecima, transferima i bonusima, ali realno dva najveća heroja, čija lica svi navijači Lestera treba da imaju istetovirane su Danny Drinkwater i N’Golo Kanté. Dok su se ljudi trudili da uhvate najbolju sliku kako Drinkwater pije vodu, gospodin Popivoda je odigrao sezonu u kojoj je nadigrao mlađeg Turea, Matić Nemanju, velškog Ćavija, a i koga god je Van Gal gurao u “box to box” poziciju ove sezone.
A što se tiče Kantea, posle ove sezone, svog tog trčanja, kvarenja igre i dodavanja lopti Vardiju u prazon prostor, možemo da zamislimo i da je ovaj Francuz pomogao Vardiju oko kupovine pića za žurku, našao dobar stream za gledanje utakmice, nije cirkao da bi mogao da odveze ostale saigrače kući, a onda se verovatno vratio kod Vardija da bi mu pomogao da pospremi kuću. Klasa od igrača, pa će Lester biti u velikim problemima ako ode iz kluba.
Pre nego pomenemo zvaničnog igrača godine, njegov partner u sredini terena je ove sezone bio Marc Albrighton, dečko koji je, iako predstavljan kao mlada nada engleskog fudbala, bukvalno oteran iz Aston Vile. Taj klub posle godina antifudbala konačno ispada iz Premijer Lige, a Albrighton u subotu diže pehar šampiona. Riyad Mahrez je verovatno najozbiljniji fudbaler iz ove skupine radnika, rovokopača i naloženih baraba. Njegovi potezi će ostati ono što ćemo gledati u retrospektivama ove sezone, pa se nadam da ostaje, a ne ide na klupu nekog Sitija, ili Barse, jer samo u još jednoj sezoni Lestera, možemo videti da li smo dobili velikog igrača, ili još jednog Karela Poborskog, Džej Džej Okoču, ili Andrea Aršavina. Zbog egzotičnosti izgleda, na filmu će moći da ga glumi neki maneken glumac sa Bliskog istoka. Ili Gael Garcia Bernal.
A kad smo već kod filma, čoveka bez preteranog fudbalskog talenata, ali sa mudima kao u onoj epizodi South Parka kad svi jašu na njima, verovatno će glumiti Zack Efron. Jamie Vardy je čovek-meme za ovu sezonu i onaj o kojem se najviše pisalo i pričalo. Pretrčao je sve svoje čuvare, slao poruke putem interneta pre i posle meča, a trunku inteligencije je pokazao kad je zavukao onaj gol, sada već standardno blamantom Minjoleu.
https://www.youtube.com/watch?v=Lnncn1Hd3g8
A da, munuo je i Nemcima gol petom. On je čovek 90 % samopouzdanje, 10 % brzina. Priču o tome kako nije igrao ligaški fudbal do pre par godina, već i moja staramajka zna. U paru je igrao sa Okazakijem, ali sa ovakvom motivacijom je to moglo da bude bilo koje drvo iz Partizana i Zvezde, tipa Dragan Čadikovski, ili Đorđe Rakić. Da je prljav, prljav je. Da je dajvovao i padao kad nije bio penal, padao je. Da mi je žao što je uzeo spotlight Harryu Kaneu, žao mi je. Da će propasti istom brzinom, kojom je došao do vrha, vrlo verovatno. Ali pustimo da barem ova godina bude Jamie Vardy Party. Svi smo pozvani.
Valjda treba pomenuti i sve one ostale uloge u ovoj bajki, koji su dobijali na minutažu na kašičicu. Tu su bili Leonardo Ulloa, čije se prezime previše čudno čita, Jeffrey Schlupp, koji je još uvek zaveden na fantaziju kao defanzivac, iako je levo krilo, Andy King, koji sad ima titule Prve Lige, Championshipa i Premijer Lige sa Lesterom, kao i Mark Shwarcer, sa “back to back” titulama (prošle sezone igrao za Chelsea) bez da se mnogo uprljao. Easiest money you’ll ever make! I naravno Garry Lineker, 12. igrač ovog kluba i najpoznatiji navijač, čovek koji će prvu emisiju Match of the Day sledeće jeseni voditi u gaćama, jer je tako obećao.
Kako smo malopre pomenuli Kanea i njegov Totenhem, mora im se odati priznanje da su igrali lep fudbal, da je Pochettino verovatno najbolji trener trenutno u ligi, kao i da upravo stvara kičmu buduće engleske reprezentacije. Međutim, lako je primetiti da taj Totenhem skoro pa niko ne voli (govorim o ljudima van Ostrva). Zamislite da su stigli Lester i da su im simonovićovali titulu (za one sa jeftinijim kartama – oteli), koliko bi hejta navukli.
U High Fidelity Hornby kaže Did I listen to pop music because I was miserable? Or was I miserable because I listened to pop music? Misao ovog velikog navijača Arsenala mogu da primenim na moje viđenje fudbala. Da li navijam za male luzerske klubove zato što sam luzer, ili sam postao luzer navijajući za luzerske klubove? Lesterova pobeda je na neki način pobeda svih tih klubova. Ova je pobeda za sve one ‘ladne noći u Stouku, za sve momente kad su Bolasie i Zaha rešili da pošalju po burek odbrane Sitija i Čelzija. Pobeda za “Svonselonu”, za sve idiotske poteze Džoija Bartona i pertle u duginim bojama, za Sex, Drugs and Carlton Cole, za Saido Maneovo uspešno vraćanje protiv Liverpula. Za derbi Sunderland – Newcastle, pa i za svaku užasnu utakmicu Aston Vile, koju smo svake subote mrzeli, ali je gledali, jer Premijer liga je najbolja serija, koja se emituje u periodu od avgusta do maja, a ispratili smo jednu od njenih najbizarnijih sezona. Pobeda Lestera je pobeda za nas!
Ako još nema imena za taj film, predlažem Chat Shit Get Banged!
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS