Šta se desilo dok nas nije bilo

Mnogo dugo nas nije bilo. Opet. Rekli bismo da se izvinjavamo, ali realno nismo, jer nismo jedini koji su nestali — nestala je i koncentracija kompletne nacije. Ne može se napisati tekst dok skroluješ TikTok, ne može se napisati tekst dok gledaš reels, ne može se napisati tekst dok čekaš da ti AI napiše tekst. A evo mi, sa dva prsta, kao za inat, u 2026. godini, pišemo sami. Ili barem tako tvrdimo.

U svakom slučaju, moramo nešto da kažemo o muzici, jer ako ne mi, onda ko? Pa sigurno ne ti, koji čitaš ovo na pauzi sa posla pretvarajući se da radiš nešto pametno.

Buč Kesidi: Moderne veze i moderna dilema

Nema priče o domaćoj sceni bez priče o Buč Kesidiju. Jednostavno nema. Kao što nema priče o srpskom fudbalu bez priče o propalim penalima, tako nema priče o domaćoj muzici bez priče o dva momka iz Pančeva koji su negde između Đuskanja i danas postali najveći regionalni fenomen. Luka i Zoran su u aprilu 2025. izbacili „Moderne veze”, treći studijski album, i — hajde da budemo fer — mišljenja su podeljena. Ne ona podeljena kao kad kažeš „mišljenja su podeljena” a svi se slažu, nego baš podeljena.

Na jednoj strani imaš publiku koja je u januaru napunila Arenu Zagreb — osam hiljada ljudi koji su pevali u glas od prve do poslednje pesme, a hrvatski novinari su pisali da je atmosfera bila bliža klupskoj nego arena-showu, što je zapravo najveći kompliment koji možeš da dobiješ. Onda su momci, umesto da se odmore kao normalni ljudi, zakazali sedam uzastopnih koncerata u Zappa Bazi u Beogradu u aprilu. Sedam. Zaredom. Svako veče sa drugom temom i gostima. Ko to radi? Pa Buč Kesidi, očigledno. I sve je rasprodano. Posle toga svirali u K9 Station u Novom Sadu, a Niš ih čeka krajem maja u Istina mašini. Trinaest koncerata za mesec dana, rekoše momci. Zvuči suludo. Jeste suludo. Ali izgleda da im to odgovara.

Na drugoj strani imaš ljude koji kažu da „Moderne veze” zvuče kao da su miksane u žurbi, da su tekstovi kao iz poruke četrnaestogodišnjakinje i da su momci previše zaronili u sintisajzere dok su gitare ostale da čekaju negde u ormaru. Jedan je kritičar napisao da je album korak unazad čak i u poređenju sa prvim albumom, što je prilično oštro, ali hajde.

Mi? Mi mislimo da je istina negde na pola puta. „Pusti da gori” je sjajno i podseća na onog starog Buč Kesidija koji te ubode verbalnim nožem kad se najmanje nadaš. Ostatak albuma je… pa, hajde da kažemo da je to album koji bolje zvuči u Zappa Bazi nego u slušalicama. A možda je to i bila poenta — momci pune klubove sedam dana zaredom, ne sobe.

I da, bio je onaj mali skandal sa Evrovizijom. Hteli su da se takmiče sa „Tužne ljubavi”, ali su diskvalifikovani jer su stvar svirali pre roka. Klasika. Ali realno, ko želi da Buč Kesidi bude na Evroviziji? To je kao da poželiš da ti omiljeni restoran otvori štand na vašaru. Ne, hvala. Momci očigledno i sami misle tako, jer su umesto Evrovizije izabrali da se znoje u klubovima po Srbiji. I to im stoji mnogo bolje.

Scena: ni mrtva, ni živa, nego nešto treće

Ono što nas raduje, i zašto smo uopšte ponovo seli da pišemo, jeste da scena i dalje diše. Možda ne kao 2019, kad smo poslednji put zaista pratili sve od A do Š, ali diše. Asocijacija „Neki rok” je i ove godine podelila nagrade — Goblini, YU grupa, Kika, Koi Koi, Nigrutin, Bajaga — i sam taj spisak ti govori dve stvari: prvo, da se rokenrol i dalje svira, i drugo, da se rokenrol i dalje uglavnom svira od strane istih ljudi koji su ga svirali i pre dvadeset godina.

A onda pogledaš majski kalendar koncerata u Beogradu i shvatiš da se ipak dešavaju stvari. Peter Doherty je premijerno svirao u Zappa Bazi početkom maja — londonski boem koji baš odgovara tom prostoru, znoji se, improvizuje, čita poeziju između pesama. Vizelj zatvara prolećnu turneju isto u Zappa Bazi. Oxajo pokreće serijal od tri koncerata u tri različita formata — rock’n’roll, teatar, unplugged — po raznim prostorima, što je onaj tip ludila koji volimo. Senidah puni Plavu dvoranu Sava Centra dva dana zaredom. A Parni Valjak slavi pedeset godina rada, što nas podseća da smo svi smrtni, ali da su neki besmrtniji od drugih.

Slovenci nam, doduše, polako kradu šou. Joker Out, petorka iz Ljubljane koja je nekako postala regionalni fenomen niotkuda (ok, iz Evrovizije, ali hajde), dolazi u avgustu na Luku Beograd. Euforija koju izazivaju gde god da se pojave podseća na rane dane Buč Kesidija — samo sa slovenačkim akcentom i nešto više osmehivanja.

I tu je taj problem, ili možda nije problem, možda je to samo činjenica sa kojom treba da se pomirimo kao narod. Dok smo čekali neku novu eksploziju, dok smo tražili nove Buč Kesidije po podrumima BIGZ-a i po garažama Pančeva, uglavnom smo dobili — pa, još repera koji rade na laptopu i koriste autotune kao da im život zavisi od toga, i još kantautora koji pevaju o tuzi u Ustaničkoj ulici. Ali barem imamo Zappa Bazu i KC Grad, koji funkcionišu kao neka vrsta inkubatora za ljude koji još uvek veruju da se muzika pravi rukama, a ne algoritmom.

To ne znači da nema dobrih stvari. Ima ih. Samo ih moraš tražiti aktivnije nego ranije. Niko ti više neće servirati novu scenu na tanjiru. Moraš kopati po Bandcampu, moraš slušati emisije koje emituju u ponoć na trećem programu, moraš otići na svirku u neki podrum na Dorćolu gde se naplaćuje piće ali ne i ulaz, jer organizator zna da niko ne bi platio ulaz.

Elektronska scena i The Elephant In The Room

Pre nego što pričamo o žurkama, moramo da pričamo o slonu u sobi. EXIT festivala u Srbiji ove godine neće biti. Ne, niste pogrešno pročitali. Posle dvadeset pet godina na Petrovaradinu, organizatori su rekli da je 2025. bila poslednja u Novom Sadu. Razlog? Pa, pritisci, pretnje, cela priča oko studentskih protesta i podrške istim. Kovačević i ekipa su umesto klasičnog Exita pokrenuli „Global Tour” — Hrvatska, Makedonija, Malta, Egipat, Indija. Da, dobro ste pročitali. Piramide u Gizi. No Sleep ostaje u Beogradu, ali onaj EXIT kakav znamo — Petrovaradinska tvrđava, četiri dana ludila, ono čuveno jutro na Dance Areni — toga više nema. Bar ne u Srbiji. Bar ne ove godine.

Ovo je, realno, vest godine. Može da se priča o politici, o principima, o svemu — ali činjenica je da je EXIT bio jedina stvar zbog koje je pola Evrope znalo da Novi Sad postoji. I sad ne postoji. Barem ne u tom obliku. Mi nećemo da sudimo ko je kriv, jer nismo ni kvalifikovani ni dovoljno trezveni za to, ali ćemo reći da nam je žao. Jer smo na Tvrđavi proveli neke od boljih noći u životima, a sada ćemo te noći morati da provodimo negde drugde.

Što se tiče ostatka elektronske scene — ona i dalje diše, uprkos svemu. Dragstore je i dalje tu, ili bar neki oblik Dragstora, žurke su i dalje tu, organizatori i dalje dovlače ljude koje većina naroda neće nikad čuti na radiju, i hvala bogu na tome. Dok ostatak Evrope plaća 50 evra za ulaz u prosečan berghain-wannabe, mi i dalje možemo da čujemo ozbiljne ljude za cenu jedne večere u restoranu. Doduše, restorani su poskupeli, pa je i to relativno.

Apgrade festival je odrastao u nešto ozbiljno — i to je lepo videti. Sećamo se kad smo 2019. pisali o pet izvođača koje morate videti, i od tada se festival samo širio. Luka Beograd je postala neka vrsta epicentra — Anthrax dolazi krajem maja, Lenny Kravitz u junu na Ušće, Joker Out u avgustu, sve na istoj obali Dunava. Cene su se pokazale kao — pa, cene. Rastu. Kao i sve ostalo. Ali barem imamo gde da ih potrošimo.

Umesto zaključka

Možda je problem u tome što svi čekamo sledeću veliku stvar, a sledeća velika stvar se već dešava i mi je propuštamo jer gledamo u telefon. Možda je problem u tome što se muzička scena fragmentisala do te mere da više ne postoji „scena” nego postoji petnaest mikro-scena koje se međusobno ne poznaju. Elektroničari ne znaju za rokere, rokeri ne znaju za trap, trap ne zna za džez, a džez ne zna ni za sebe.

A možda je problem u tome što smo navikli da nam EXIT bude svetionik — jednom godišnje odeš na Tvrđavu, čuješ sve što treba da čuješ, i mirna ti savest do sledeće godine. E pa, tog svetionika više nema. I sad moramo sami da navigiramo. Zappa Baza, KC Grad, Dorćol Platz, Drugstore, neka nova mesta koja se otvaraju i zatvaraju brže nego što mi objavljujemo tekstove — sve je to i dalje tu. Samo moraš da se potrudiš.

Ali to je možda i ok. Možda je to bolje nego kad je sve bilo na jednom mestu i kad si mogao da ispratiš sve u jednom dahu. Buč Kesidi svira trinaest koncerata za mesec dana po klubovima umesto da stoji na stadionu — i to je nekako lepše, nekako iskrenije. Peter Doherty čita poeziju u Zappa Bazi umesto na nekom festivalu — i to je nekako kako treba da bude. Sada moraš da se potrudiš. A ako se potrudiš, ima tu muzike za koju vredi živeti. Ili barem za koju vredi preživeti do sledećeg teksta na Tegli, koji će biti objavljen — pa, videćemo. Ne obećavamo ništa. Nikad nismo ni obećavali.

Inače, merna jedinica za ovaj tekst je i dalje SARS i ide unazad. Ocena ovog teksta: 1.1 Sarsa, jer smo ga ažurirali, što je više nego što smo uradili za sajt u poslednjih pet godina. Nekih sedam godina kasni, ali bar je svež.

Autor: Miloš Dašić

P.S. Ako vam se ne sviđa tekst, pretplatite se na naš newsletter. Nemamo newsletter. Ali se pretplatite.

P.P.S. Exit je otišao u Egipat. Mi jedva stižemo do Zemuna. Takav je život.