Саво Радусиновић – Fatality у кафани

Како да постанеш Старина Новак, задивиш пријатеље и тазбину, и пронађеш унутрашњи мир

Дође тако понекад време кад ти ћивот приушти дружење са ућуталим паметницама, будалама и фукаром. Без икакве дилеме једна од тежих Танталових мука је бити или не бити ситуација у којој се од тебе очекује да наручиш песму у кафани. Најчешће се дешава да те у ту деликатну ситуацију доводи фукара која од тебе очекује да оманеш у драмском синопсису дотадашњег треклиста. Можда је фукара одвише тешка реч али то музиколошко ремпловање може бити и са тастом из Приједора, са свекрвом из Шаторње али и са шефом магацина или референткињом продаје твоје радне организације.   

Таст је, можебити, чуо да у присуству његове јединице глорификујеш Божа Врећу па је решен да те дезинтегрише љубазним подпитањем шта још слушаш.

Гледате се онако као Lee Van Cleef и Клинт, боре смејалице набрекле… овај те гад пржи погледом и очекује да нагазиш на мину, Ти се грчиш као црв, покушаваш да премоташ на све оне еурека моменте које си проживео али једино чега можеш да се сетиш је неки блокбастер типа А ја сам негде рујно вино пио.

Сад си брајко у позицији Старине Новака којег терорише младо Туре. Од тебе зависи да ли ћеш умети да постојиш на том страшном месту и да ли ћеш тасту фигуративно издробити лобању и побећи на Романију.

Постоји више начина на који можеш покушати да се вратиш са три бода из ове ситуације. Можда и најјефтинији је да посегнеш за неоспорним ауторитетом (Шабан, Сафет Исовић, Вида Павловић). То је као кад тријумфално крикнеш да су дебели Роналдо и Џордан најбољи икада. Технички гледано си свакако у праву али није претерано пристојно о томе трубити наглас.

Други приступ, такође чест у свакој врсти пенисометрије је посезање за што опскурнијом појавом уз наду да противник неће прозрети ваш јадни блеф. Будимо реални зато, ниједан Хамид Рагиповић Беско или Жика Маринковић Шумац неће од вас направити ништа друго осим једног преплашеног немача појма.

Треба нам средњи пут. Нешто што има по пар милиона прегледа на ћубу да одагнамо тај псеудоелитистички воњ. Идеално да буде неки интерпретатор који успешно трансцендира и урбану метафизику и тврду невољу село-град микрокосмоса јер да поновимо, желимо ултимативно one size fits all оружје. У ову групу без зрнца разумне сумње спадају тотеми ибарског звука Миланче Радосављевић, Новица Урошевић и Зоран Јовановић, баш као и вероватно најпотцењенији гигант фолк универзума Бора Спужић. Чујем већ ваша добицавања да ту пре треба поменути и Бајрамовића, Аличића, Демировића, Синана, Ипчета… ииии све сте у праву али ореол правог апостола кафане и сваког другог места на коме је тешко постојати донеће нам само Саво Радусиновић!

Тешко је анализирати све спратове тог колосалног чуда народне музике. У приземљу је родни Титоград фундирао темеље за ауторитет у бављењу отаџбинско завичајним питањима. Иако се Саво превасходно бавио емотивним јадима, кроз његову синтаксу константно се провлачи меланхолично осећање везано за релокацију, путовање и немогућност враћања. Племенито брдско-планинско поријекло даје његовој господштини једну стоичку ноту. Док је темељ копан у чврстом кречњачком терену, главни део Савовог стваралаштва налази се у ”његовом” Београду, али не у карингтонкама на Бежанији или оним фенси гајбама зa очајне домаћице на Вишњичкој бањи него у срцу моје родне Раковице. Из данашње перспективе јасно је да је раковичко дно каце било одличан инкубатор за Савову музичку муку тврду. Кров, да комплетирамо ову неимарску метафору, изграђен је ни мање ни више него у српском Сакраменту. Средином 90их неспреман на опстанак у малом кродилском базенчићу определио се за печалбу, ту мучну Via Dolorosu цваког гастарбајтера. Бежећи од лудила међу људима, Саво нажалост није успео да побегне и од опаке болести, па је у северној Калифорнији у готово потпуној медијској тишини свој животни пут завршио у близини Арко арене.

Шта је тај тајни сос који од Сава чини некрунисаног цара емотивног Вавилона? Није то, као што је то најчешће случај са боемским крунисаним главама, ни алкохолном инфузијом индуковани ступор, ни љубав према аутодеструктивним хобијима, није чак ни неки телесни хендикеп. Суштина је у толико ретком дару да своје деловање бременито протка истином и љубављу. Ево рећемо вечни кафанско-филозофски троп о потреби да се човек на достојанствени начин суочи са свим недаћама овог живота. Вероватно не постоји извођач, ма које родне оријентације, који се у својим песмама не бави неподношљивом тешкоћом бивања у кафани. У правцу кафанског танатоса могу вас одвести Новица, Тома, Синан, Вида, Светлана, па дођавола постоје мушкарци и жене којима чак и Харис може да прода карасевдах, али једино Саво може на том тмурном месту понудити наду, охрабрење и веру да муке Божије имају неког већег смисла.

Прва химна херувимска зато је свакако Зовите ме господине. Уместо да паламуди како рујно вино пије, како био je пијанац или нешто из тог портфеља боемијe за почетнике, Саво нас као разредни старешина у демоде љубичастом оделу прешироких нараменица води на рекреативну наставу кроз пејзаж који красе дисфункционалне везе у измаглици, згужвани тикети под ногама и осећај бесмислице у ваздуху. У том сумпорном крајолику Саво међутим не долива уље већ слави индивидуалност сваког хомосапијенса који добротом и ваљаношћу свог карактера далеко надмашује извесне неприлике у којима се налази. У неплаћеном цеху, са великим Ц, сажела се симболика и динамика целе песме али јасно је ко дан да Саво не бодри само оне који су игром прилика у финансијским проблемима, већ и све оне који се суочавају са апстрактнијом животном неликвидношћу.

Лако је пасти ничице пред Синанове грандиозне рок оријенталне музичке кулисе које је Миле Бас брижљиво обликовао годинама или пред срцепарајућим предлошцима које Перица Јовановић Гула кроји за мама Виду. Оно што је тешко је кад Саво умире пред нама и са нама у звучним саундскејповима који варирају од Ибарских ђириличних минијатура до андалузијских украса којих се не би постидео ни Тома. Узмимо на пример запостављено ремек дело Ко те ноћас милује по руци. Наведите ми једног певача који би упркос овом жовијалном полка ритму успео да у рефрену детонира мегатоне патње мислећи на један сточић у малом кафићу. И сваки стакато гудача тог безименог конфекцијског оркестра који му скоро па раздрагано терцира пара нам срце као да жицу мучи Аца Шишић. То је моћ сугестије Сава Радусиновића.

Без обзира да ли је потка пунокрвна Кемишева двојка у Немој никад скитницу да љубиш, потентна црначка бас линија у Ти си жена коју лудо волим или кантри слајд гитара у Љубави моје младости плод тог прегалаштва биће мастер клас Савове херменеутике. Кад се ољуште као слојеви лука, сви ти мање или више егзотични музички украси остаје Саво као суштина обичне народне музике. Суштине која је индиферентна према вашем полу, месту рођења, нацији или степену стручне спреме. Саво је тешка, гарава оловна срж те мастиљаве оловке која пише срцем, јасно и без потребе за шмирањем.

И баш зато што је тежак за џентрификацију, што није шуровао са роком, што није ни интровертан ни вагабундо, што се није интимизаро са познатима и повлађивао opinion мејкерима баш зато треба да буде ваша пилула цијанида. Кад вас причепе битанге испалите Много сам те заволео, притисните плеј, зажмурите и будите сигурни да ће и душмани ваши знати да имате душу којом можете све на свету да позлатите.  

Аутор: Огњен Лопушина

Саво Радусиновић – Fatality у кафани

COMMENTS

WORDPRESS: 0