Reperi i njihovi problemi

Je l’ ispovraćao taj tvoj Enemi sve što je imao da povrati? – protestuje većina roditelja prilikom glasnog slušanja muzike od strane njihovog podmlatka, ali je moj otac, odlučivši da Eminema zove Enemi (priznajem efetknost prevoda reči enemy u ovom slučaju), jasno stavio do znanja da Eminem jeste velika prepreka između njega i njegovih popodnevnih dremki. Tako sam na početku pohađanja starijih razreda osnovne škole bio uveren u platonsko neprijateljstvo mog oca i Slim Shadyja, ali sam kao kontra-argument na Eminemovoj strani, držao činjenicu da je on jedna od najboljih stvari koja se desila belcima u Americi pored Larryja Birda i Jerryja Seinfelda.

Spuštena zavesa pozorišne scene sa omota albuma The Eminem Show, otkrivala je zamišljenog heroja socijalnog Detroita, koji se spremao da uživo odgovori na sva lična pitanja sa poslednjih strana leksikona. Teme i ispostaviće se, Slimovi decenijski problemi, na The Eminem Show bile su neslaganje sa majkom (Cleanin’ Out My Closet), odustvo očinske figure (Sing For The Moment), nepoverenje u žene koje poziva u svoj emotivni život (Superman) i borbe samohranog oca (Hailie’s Song). Nakon toga, gledati Eminema kako stari, a ne odrasta bilo je užasno teško. Videli smo njegove izlive besa prema majci, bivšoj ženi i fanovima. Videli smo kako je roditeljstvo znalo da ga omekša u nekim situacijama. Videli smo ga besnog na sudskom ročištu. Videli smo njegovu klackalicu raspoloženja između korišćenja droge i rehabilitacije od iste.

Eminemovi aduti poput verbalne elastičnosti i lako pamtljivih refrena doneli su mu krvavo stečeni ulični kredibilitet, koji je u periodu od poslednjih 10 godina iskliznuo iz njegovih ruku, zahvaljujući bizarnim javnim ispadima i albumima koji su zvučali kao nedovršen materijal za rap battle. Putujući dalje od svetskog blagoslova i odobravanja, Eminem je o svojim problemima pričao introspektivno, u tonu pomirenja sa samim sobom, čije bi zainteresovano slušanje prekidali prdeži, podrigivanje i povraćanje. Upravo je ovakva podela vazduha na Eminemovim albumima nervirala mog oca kome nisam nikada uspeo da objasnim da Eminem zaista ima svoje probleme i da on to ne može da skapira. Eminem je od svog pojavljivanja do danas, oskarovski odigrao rolu filmskog superheroja hodajući na ivici istinskog spasioca i zlikovca po definiciji, a tu tanku liniju je definisala želja slušalaca za empatijom.

Problem je suština svakog repera. Sud o tome ko je koliko dobar u svojoj ekspresiji, zavisi od toga kako ga predstavlja i kakva priča iz stvarnog života prethodi tome. Mnogi majstori rima su uspeli da u svoj opus ugrade reč „problem“ ili neki njen sinonim, ali kada igra asocijacija ponudi reči „problem“ i „reper“, pomislimo na onog koji ih ima 99. Kada moraš da popuniš prazninu koja ostane u Njujorku nakon smrti Notorious BIG-a i muzikom vratiš rivalstvo sa odlikama bokserskog klinča sa NaS-om na centar ringa, automatski imaš dva velika problema. Jay Z je sa 99 Problems uredio raskrsnicu između svojih problema i muzičkog vizionarstva (uz dužno poštovanje pesmi Hard Knock Life) koja ga je katapultirala u sazvežđe najboljih repera i  obezbedila blanko ček ulice koja je svesrdno ponudila svoj kredibilitet. Da budem fer prema ostatku opusa Shawna Cartera, on u potpunosti zvuči kao da prisustvujemo Carterovoj krvnoj, kumskoj zakletvi hip hopu, ali je izobilje zvuka spakovano na četvorominutnoj prezentaciji o skoro 100 problema koje ima, a koji datiraju još od 1994. godine kada je Jay bio samo još jedan od sumnjivih likova ispred zgrade sa još sumnjivijim sadržajem gepeka, nešto što je ozbiljno uzdrmalo hip hop za vreme najveće forme Eminema.

Pre 13 godina smo paralelno razmišljali o problemima Jay Z-ja i Eminema u pesmama koje su nam dolazile sa Winampa u slušalice memljivih igraonica sa pejzažom Counter Strikea na monitorima desktop računara. U narednih 13 godina, Counter se polako prevazilazio, ali problemi repera su se ustalili kao aksiom u njihovom umetničkom profilu. Neki su mogli da se ignorišu, dok je od nekih bilo nemoguće pobeći i ne pronaći se u njima. Izdvojili smo najupečatljivije:

Danny Brown – MDMA

https://www.youtube.com/watch?v=t3VIOXzI0os

Ironija u vezi sa Dannyjem Brownom leži u tome da je njegova zrelost postala opipljiva albumom Old, koji obuhvata Brownove ne tako zrele radnje za jednog (tada) 33-ogodišnjaka. Šmrkanje izmrvljenih lekova, povraćanje u lavabo hotelskog kupatila i pušenje tolikih količina marihuane koje stvaraju osećaj odlamanja kosmosa i tebe sa kosmosom, dominantne su aktivnosti pripovedanja na toj ploči. The thoughts are cloudy in the marijuana sky, but it started raining molly – Danny Brown na ovaj način otvara poziv-u-pomoć pesmu Clean Up u kojoj ignoriše pozive svoje ćerke u egzistencijalnoj ekstazi koju mu je MDMA prouzrokovala. Dalja ispovest nastavlja se stihom Problems in my past haunt my future and my present koji predstavlja suštinu suštine Brownove ličnosti. Zna da je jedini put do konstantne normalnosti problem iz prošlosti, što je u ovom slučaju droga, zbog koje je bio uhapšen početkom 2000-ih, ali ona je ozbiljan izvor inspiracije njegovog yin-yang dijalektičkog dualizma koji u njegovom slučaju funkcioniše besprekorno.

Kendrick Lamar/Run The Jewels – rasizam/policijska brutalnost

Kendrick, Killer Mike i El-P su na svojim projektima To Pimp a Butterfly, odnosno Run The Jewels 2, zvučali kao da je majica sa likom Ernesta Che Guevare dobila ljudski oblik i počela da pravi muziku. Stvarnost i njene devijacije su ovoj trojici isto što je seks Lil Wayneu: domen, muza i nepresušni izvor inspiracije. Run The Jewels nepogrešivo gađaju u metu. Close Your Eyes (And Count To Fuck) predstavlja uživo reportažu o policijskoj brutalnosti inspirisanoj smrću Michael Browna u Fergusonu 2014. godine. Dalji tok šetnje kroz Run The Jewels 2 daje Killer Mikeove i El-P-jeve susrete sa policijom. Dnevna rutina Killer Mikea prekinuta je banalnim stavljanjem lisica na ulicama Atlante, zbog još banalnije količine marihuane koju je posedovao. Scenariju doprinose i komšije koje sve to beleže kamerama mobilnih telefona. El-P je u Njujorku ostao netaknut od strane policije, ali ono što ga dotiče je nemoć u suprotstavljanju prema ekscesima policijske intervencije: They’ll watch you walk to the store they’re recording/But didn’t record a cop when he shot no warning.

Dok su Run The Jewels konstatovali stepen represije i ponudili odlučan srednji prst sistemu, Kendrick je locirao svoje demone samo kao korak ka traženju sopstvene svrhe. U filmskom spotu za pesmu Alright, Kendrick se nalazi na krovu vandalizovanog policijskog automobila kao simbol idiotizma ekscesivnih mera policije za koje više izvinjenje nije opcija. Kendrick stoji na krovu tog automobila, poručuje da će biti u redu, ali je odlučan u borbi protiv činjenja vesti sa televizije perveznim, van granica pristojnog sveta, nudeći takvom svetu poziv na jedinstvo u rešenosti u prevazilaženju socijalne bure, šta god za to bilo potrebno.

Earl Sweatshirt – depresija

Kada se Odd Future ekipa u celosti okupila pre četiri godine na snimanju spota za pesmu Oldie, mogao se videti prizor koji je ubrzo nakon toga postao retkost – srećni Earl Sweatshirt. Tugu/indisponiranost treba shvatati ozbiljno, kao i da za nju svako ima svoje razloge, ali Earlova namrštenost ipak ne bi mogla da prođe bez pitanja koje pripada likovima kojima je omiljena serija Entourage, a omiljena fraza za ulet ribama: A što se ti ne smeješ češće? Uzmimo u obzir da je već na svom albumskom debiju Doris već dovoljno poznavao život. Tranzicija sa Doris u  I Don’t Like Shit I Don’t Go Outside je samo nomenklaturni znak da Earl više nema nikakvih sumnji u svoju odluku da je čaša poluprazna. Dokle god se sumnja u sopstvene reči ne primećuje što Earlu uspeva, možemo samo konstatovati stanje i nadati se da će Earl izaći brzo iz njega, ali da će dotle izvući najbolje iz te nesrećne okolnosti.

 Future – samoaktualizacija

https://www.youtube.com/watch?v=9BlmcVclE8c

Činjenica da je Future Hendrix, kralj Atlante, prevario Ciaru, prvu damu Atlante, dokaz je da živimo u jako komplikovanom svetu, gde nakon 420 godina od objavljivanja Romea i Julije i dalje možemo sresti replicirane minijature Šekspirovog portreta Verone u 16. veku. Future zna kako se oseća i zna kako da preporuči svoje psihičko stanje u svojoj muzici. Kao jedna od rok zvezdi među reperima, više ne razmišlja o udovoljavanju publici, već poručuje da je njegove muzika za nemarne nihiliste što je i on postao. Stihovima poput I don’t do these drugs, they do me ili Bummed out with love floating while floating in a sea of codeine gura publiku ka nameštanju emocija u njegovu korist, dajući joj iskren i dugoočekivan odgovor o Futureovom grozničavom snu o zajedničkom životu sa Ciarom. Za sada je u vođstvu nad Ciarom u igri toga ko je pobedio nakon razlaza, kao i prisvajanju fanova obelodanjivanjem detalja svoje hiperanalize života, tako da je možda samoaktualizacija sada već bivši problem Future Hendrixa.

Gucci Mane – zakoni i Ustav Sjedinjenih Američkih Država

Gucci Mane je u 2016. ponovo rođen. Dosadašnja radna etika i poštovanje fanova s Guccijeve strane je nešto čemu se treba diviti. Godinama unazad, mikstejpovi i albumi redovno pristižu, ponekad i svakog meseca, iako taj lik sa omota sopstvenih izdanja nije baš uvek slobodan za koncertnu promociju. Uglavnom su muzičari poznati po pesmi ili albumu, ali Gucci Mane je poznat po tome što je Gucci Mane. Lako  se stiče utisak da je zabavno blejati sa njim jednako kao i slušati njegovu muziku. Guccijeva muzička karijera bila je neodvojiva od kriminalne koja je često prekidala njegov put ka postanku rep legende. Prvu presudu dočekao je pre 15 godina za posedovanje kokaina, a 2005. je bio na suđenju za prebijanje koncertnog promotera bilijarskim štapom gde se izjasnio kao nevin. U godinama koje su usledile bio je hapšen nekoliko puta, a 2011. je morao na još jedno služenje kazne – ovog puta zbog guranja žene iz kola u pokretu. 26. maja ove godine je poslednji put izašao iz zatvora, ovog puta zbog posedovanja oružja. Direktno nakon toga, ispoštovao je svoju zdraviju naviku – naviku besomučnog snimanja, otišao u studio i snimio prkosni comeback 1st Day Out Tha Feds. Pamet u glavu Gucci.

Young Thug – ne može da izbroji sav zarađeni novac

We ran up them digits we ran up the money/ We ran up them digits we ran up that money/We ran up them digits we ran up that money/We ran up them digits we ran up the money/We ran up them digits we ran up some money/We ran up some digits we ran up some money – ovako zvuči refren moderne hustle himne. Vokalni tikovi Young Thuga su od njegovog pojavljivanja postali rep avangarda. Tome svedoči i činjenica da se srpski reperi okreću malo inventivnijem pristupu matricama, poput svih izvođača sa Žartikalom kao producentom i novosadskog Bekfleša. Uticaj nije jedina Thuggerova karakteristika, već i propoved kliše filozofije uzmi taj keš. Refren najjačeg utiska sa pretposlednjeg mikstejpa Young Thuga (Digits), kaže da je Young Thug sada na baš ozbiljnim mukama jer mu ponestaje cifara da prebroji sve pare od svog tog rep vizionarstva. Hustlers don’t stop, they keep goin’.

Drake – melanholija

U Drakeovom savršenom svetu, u svakom gradu ima devojku koja čeka da joj se javi kako bi joj malo začinio život i onda nestao na neodređeno, dok ona ostaje kod kuće da gleda sedmu Degrassi reprizu i mašta o životu s njim. U stvarnom životu, to je njegova jedina mana. Drakeovo stvaralaštvo sugeriše da je 2009. godine počeo da drži neku vrstu antropološke zdravice raskidima kojoj nema kraja. Pomislili smo da je neiscrpnoj melanholiji došao kraj sa diss mantrom koja je obilovala mikstejpom If You’re Reading This It’s Too Late, ali smo se prevarili. Nakon puta od prepunih koncertnih arena do učestalih mimova, Drake je uspeo da još jednom svoje najintimnije misli, osećanja i anksioznosti uobliči u novu melanholičnu odu na albumu Views i zakaže još jednu grupnu terapiju sa svojim slušaocima. Tako dolazimo do toga da je Views Drakeova verzija Tony Soprana: da bi lečio melanholiju ide još dublje u svoju psihu u potrazi za novim otkrićima, ali tamo uglavnom nalazi još melanholičniju verziju sebe.

Joey Badass/ Chief Keef/ Vince Staples – prerana spoznaja života

Rođeni iste godine (1995.) na 700 kilometara udaljenosti, Chief Keef i Joey Badass su prilično rano spoznali fatalizam stvarnog života i ceo njihov opus predstavlja sumornu tinejdž hroniku o džombama na koju krhkost adolescencije može da naleti na ulicama Čikaga, odnosno Njujorka. Chief Keef iz vizure tridesetogodišnjaka gleda na sve oko sebe, ali ipak svojim stilom života ostaje yin-yang Chance The Rappera na teritoriji Čikaga. U Keefovom slučaju, snažan protok svesti može samo utabati put udobnoj nesvesti. Joey, Njujorčanin, ima duhovnu povezanost sa old school rep rutinom ali je lirički povezaniji sa erom osvešćenog repa koju je ozvaničio gorepomenuti Chance The Rapper.

Vince Staples je predvodnik osvešćenog repa zapadne obale. Iz Long Beacha, Staples govori o svojoj zgađenosti diskrecionim ovlašćenjima vlasti, oličenim u besmislenim drpanjima policije na sred ulice. Prošle godine je imao 22 i tada se na njegovom prvom albumu mogao čuti dugosvirajući posmrtni govor leševima i drukarama Long Beacha koji prethodi njegovom begu u neka svesnija slavljenja života. Staples ipak nije svesni reper, već reper koji dobro repuje o svesti. Pronalazeći svoj put do raja priseća se onih kojima je pomogao i onih kojima je mogao da pomogne a nije. Za sve to vreme, on gleda istinu duboko u oči.

Kanye West – skoro sve, sa dominatnošću egomanije i narcisoidnosti

Kanye je nazvao jednu svoju pesmu I’m a God. Budući da u nastavku naziva stoji “feat. God” znači da je Kanye West možda sklon politeizmu, i da u debati u kojoj biste branili Westovo eksentrično ponašanje, možete upotrebiti ovu igru reči iz zvaničnog naziva pesme, kao i podsećanje da je Kanye samo apdejtovao izjavu John Lennona od pre 50 godina da je popularniji od Isusa. To bi vam, pored činjenice da kompleks Boga nije psihijatrijska dijagnoza, bili jedini argumenti. Sve što je Kanye uradio/izjavio od 2004. na ovamo izgleda kao ubedljiv dekor njegove egomanije i narcisoidnosti. Počev od izletanja iz sale prilikom neproglašavanja njega izvođačem 2004. godine na American Music Awards, izjave da George Busha nije jednako potresla smrt afro-američkih žrtava uragana Katrina kao smrt belaca u katastrofi iz Nju Orleansa, veštačkog stvaranja frke između njega i 50 Centa 2007. u nadmetanju ko će prodati više albuma, invazija na Taylor Swift na MTV VMA, kao i njegovih poređenja sebe sa Michael Jordanom, Steve Jobsom i Isusom, Kanye je podelio zlatnu medalju sa Donaldom Trumpom na pobedničkom postolju najtrolovanijih osoba na internetu. Sa njegovim repetitivnim deklaracijama o sopstvenoj, božanskoj viziji muzike i božijim atributima u odlikama iste, se, pak, slažem. Sve zavisi kakvog ste senzbiliteta u odnosu na Yeezus album. Terapija bi Kanyeu uključila odbacivanje samoopsesivne, isključive filozofije i puštanje drugih da govore o njegovim vrlinama. Lično, imao bih dosta pozitivnog za reći.

Autor: Andrija Savić