Za gledanje 13 epizoda serije Black Mirror mi je bio potreban tačno 31 dan. Povremena pritiskanja space tastera, koja bi inače označila pauzu za WC, u ovom slučaju su predstavljala bekstva u telefon, kako bih nešto lajkovao ili retvitovao. Na to sam gledao kao na zdravu pasivnost, koja bi stvorila preko potrebnu distancu sa sadržajem serije, ultimativno teškim za hendlovanje, ukoliko ste apsolutno sami ispred svog laptopa.
Kreator serije, Charlie Brooker, mizantropni, engleski cinik i satiričar, potrudio se da prirodna ljudska potreba, kakva je ona za skretanjem misli sa svakakvih sranja, bude još izraženija kreiranjem epizoda koje se mogu okarakterisati kao napadi panike u trajanju od 45 do 90 minuta.
Svaka epizoda ima svoju zasebnu temu i likove, a Brooker je pitanja koja bi se mogla kategorizovati u „šta ako?“, izgovorena na maratonskim seansama pušenja marihuane, pretvorio u verovatne ekstreme realnosti: 1) Šta ako jednog dana bude postojao mikročip koji bi, ugrađen u tvoj vrat, omogućio da pomoću posebnih sočiva vidiš kako ti je seks bio mnogo bolji pre par godina sa tom devojkom koja ti je sada žena?; 2) Šta ako jednog dana bude moguće kloniranje mrtvih samo na osnovu njihovog načina izražavanja u mejlovima i na društvenim mrežama?; 3) Šta ako se jednog dana crtani lik kandiduje na parlamentarnim izborima?
Ljudi su bili zabrinuti zbog gedžetofobije, još od perioda kada je bend Radiohead bio skup paranoičnih androida. Skoro dve decenije nakon albuma OK Computer, može se reći da je njihov pogled na svet, ugrađen u strahove našeg vremena, podstaknutih otuđivanjem pomoću tehnologije, konzumerizmom i političkom apatijom, bio proročki. Proročanstvo Charlieja Brookera predstavlja budućnost u kojoj su telefoni još brži i tanji, sa jasnijim bojama i još većim iskušenjima u kojoj nećeš osetiti potrebu da navijaš za likove, niti će ti se ono što vidiš dopasti, ali sigurno nećeš prekinuti sa gledanjem. Nakon toga ćeš, da bi se malo povratio u život, pustiti film Love Actually, ili bezbrižno skrolovati kroz Instagram nalog rakuna Pumpkina, zlatnih retrivera ili smešnih mačaka.
Na vagu depresivne moderne, Brooker je dodao 13 epizoda, gde već neko vreme težinu stvara 20 epizoda serije The Leftovers i 10 epizoda serije Horace and Pete.
13) Playtest (sezona 3, epizoda 2)
Savršeno producirana i savršeno režirana epizoda bi analitički dijalog između osobe A koja je potpuno oduševljena i izbezumljena, i osobe B kojoj horor ove epizode nije sakrio jedan bitan detalj, doveo do „da, ali…“ momenta. To je onaj momenat koji izaziva Tyrion Lannister, kada na polovini osme epizode poslednje sezone, bez blama priča vic Wormu i Missandei. Dramaturški propust je ovde tehničke prirode: Kako tehnološki magnat poput kompanije Saito Games, zaboravlja da njihove strogo tajne eksperimente sa demo verzijama njihovih video-igara nadziru kamere i da će se istraga nestalih žrtava simuliranih horora jako brzo završiti na njihovu štetu?
12) The Waldo Moment (sezona 2, epizoda 3)
Priča o medvedu Waldu koji se kandiduje na izborima je jedina šansa koju je Charlie Brooker propustio u vezi sa ovom serijom. Ono što je moglo da bude slojevito remek-delo o komičaru koji mrzi sebe dok tumači crtanog lika medveda Walda, „pokvareno“ je jednostavnošću, atipičnom za Brookerove standarde. Kada bi izašao iz kombija kao Waldovog radnog mesta u sopstvenoj političkoj kampanji, Jamieju Salteru bi lakoća slamanja sistema i instant populizma bivala sve jasnija. Jeftin sarkazam i „tvoja mama“ fore su odvele njegov alter-ego do značajnog rezultata na izborima, ali kada nije bio u izbornoj mašini, znao da je da nije dovoljno glup niti dovoljno pametan da bi bio političar.
11) Men Against Fire (sezona 3, epizoda 5)
Treća sezona Black Mirrora je opustila geografski aspekt narativa, i jedan od najboljih glumačkih performansa cele serije (Malachi Kirby u ulozi Stipea) smestila u Istočnu Evropu. Vizija rata Charlieja Brookera predstavlja augmentativ patriotizma u kojoj nema etičkih granica u demonstraciji vojne sile u najužem smislu, niti osnovnih ljudskih vrednosti barem kao male prepreke.
10) Nosedive (sezona 3, epizoda 1)
Epizoda Nosedive je dokaz da je svet Black Mirrora zapravo svet u kome bismo živeli kada bismo video rekorder premotali malo unapred. Tamo vidimo sanitarno besprekoran strah Charlieja Brookera, oličen u površnom ocenjivanju kvaliteta interakcije sa svakom osobom koju sretneš na ulici. Nosedive kritikuje isforsiranu ljubaznost ljudi žednih lajkova i svu perverznost, ukočenost i neprirodnost koju bi budući razgovori između ljudi mogli da imaju pod pritiskom ostavljanja dobrog utiska zarad 5,0 ocene. S druge strane, ne mogu da kažem da nisam osetio golicanje zadovoljstva kada bi neki moj tvit bio retvitovan više desetina puta, ali bih se često nakon toga zapitao, kako je tako površno dostignuće uspelo da izazove da osetim nešto?
9) Hated In The Nation (sezona 3, epizoda 6)
Finale treće sezone je prema gledaocima bilo relativno milostivo i dokazalo poentu svakog čoveka čiji je stav prema Internetu sveden na rečenicu „neću ti ja nikada otvarati te Fejsbuke i Tvitere“. Charlieja Brookera je od stava „Tehnologija je zlo!!!“, do stava „Tehnologija je kul, ali ljudi, koja govna“, izdigao minuli rad, a njegova mizantropija je fino podvučena u devedesetominutnom finalu koje kao suštinu donosi da je epidemija online mržnje i zajedljivosti još opasnija ukoliko ljudska priroda u svojoj manifestaciji grozote dobije pregršt lajkova i ritvitova. Ili postane hešteg. U buddy-cop režiji, rečenice detektivke Karin Parke (Kelly Macdonald) poput Okay, the government’s a cunt, we knew that already, zvučale su kao prava poezija.
8) White Christmas (sezona 2, Božićni specijal)
Charlie Brooker je u Božićnom specijalu za 2014. godinu pokrio svetsku negativnu statistiku uzrokovanu policijskom brutalnošću, nasilju nad ženama, mobingom i golim slikama selebritija i ljudi koji to nisu, a koje su procurele u javnost. Jedino je izostao osvrt na virus Ebole, iako mislim da bi Brooker svakako uklopio i to, da je hteo. Ukoliko izuzmemo oprostivu prirodu Dona Drapera u seriji Mad Men i dodamo joj značajniju količinu zla, Jon Hamm je u specijalu White Christmas odigrao još jednu varijaciju uloge koja mu je donela dve Emmy nagrade, u kojoj je trgujući šarmom i ubedljivim metodama zavođenja, naterao ljude da rade ono što on hoće.
7) Shut Up and Dance (sezona 3, epizoda 3)
Na polovini treće sezone prikazana je epizoda koju želite da prestanete da gledate, ali ne možete. Epizoda za vreme koje se molite da vam stigne poruka da vas odvrati od gledanja bar na 15 minuta. Epizoda posle koje ste sposobni isključivo za petosatni maraton Toma & Jerryja. Kao White Christmas, ovde pratimo protagoniste koji traže odgovora na pitanje Kako smo završili u ovom sranju? Tokom pedeset osam minuta, Brooker gradi narativ oko najgorih ljudskih pobuda poput pedofilije, rasizma i preljube, i sprema nas za veliko dvominutno finale u kom se očekivalo bar malo svetlosti i oproštaja, ali je najtvrdoglaviji pesimista na svetu ostao dosledan sebi i svom motu da je život sranje i onda bude još gore.
6) The Entire History of You (sezona 1, epizoda 3)
U bliskoj budućnosti, svi nosimo mikročipove u vratu koji šalju signale sočivima u oku pomoću kojih možemo da repriziramo sećanja. Svaka epizoda o ljubavi Black Mirrora je glasna u svoj svojoj tišini, a The Entire History of You, u 50 minuta predstavlja sve prednosti i mane ovakve vrste mikročipa uz lekciju da moderne tehnologije mogu da nam promene živote, ali ne i ono što zapravo jesmo. Ova epizoda predstavlja jednu od najboljih u čitavoj seriji zato što se manje oslanja na cinizam a više opušta u svojoj pesimističkoj proceni ljubavnih odnosa u budućnosti i stavlja do znanja da se svet u globalu mnogo više razvija nego mi sami.
5) 15 Million Merits (sezona 1, epizoda 2)
U viziji budućnosti korporativne globalizacije Charlieja Brookera, svi zarađuju vozeći bicikl iz teretane, a bivaju unapređeni ako uspeju da se probiju u drugi krug pevačkog talent šoua. Daniel Kaluuya, poznat po ulozi Posha Kennetha iz serije Skins, zaljubljen je u svoju koleginicu sa bicikla iza njega i čini sve da pobegne iz sumorne mini-falange biciklističkih točkova u pevački talent šou u kom se ona nalazi. Epizoda je u tranzitu od Kaluuyine pomirljivosti sa svetom takvim kakvim jeste, do spoznaje da ipak postoji nešto što može da ga trgne, kada se sve pretvara u desetominutni tajac koji je u kontrastu sa Kaluuyinim glasnim protestom na sceni talent šoua koji epizodu uvodi u rasplet karakterističan za grčke drame.
4) San Junipero (sezona 3, epizoda 4)
Nakon gledanja epizode Shut Up And Dance, nisam imao snage za gledanje sledećeg Black Mirrora tri dana, nesvestan olakšanja koje donosi epizoda San Junipero. Epizoda istražuje pravu vrednost ljubavi između Yorkie (Mackenzie Davis) i Kelly (Gugu Mbatha-Raw), postavljajući neprijatna pitanja u vezi žrtvovanja sebe kako bi sačuvao to nešto vredno i da li zapravo prepuštanje ljubavi podrazumeva kontračinidbu predaje dela sebe. Od početka do kraja, San Junipero je atipično topla i optimistična priča o ljubavi između dve devojke u potrazi za večnom srećom, ali Black Mirror ne bi bio to što jeste da u samoj suštini ove epizode ne krije sve opasnosti i posledice besomučne potrage za konstantnim zadovoljstvom.
3) Be Right Back (sezona 2, epizoda 1)
Cepanje duše iznutra, a spolja traženje nekog piksela laptopa koji bi prikazivao nešto što bi me utešilo prilikom gledanja ove epizode Black Mirrora. Obično je to moja reakcija kada gledam bilo šta što je istovremeno emotivno, bolno i intenzivno. Za Charlieja Brookera postoje dva tipa posmrtnih ostataka: oni koji idu dva metra ispod zemlje i oni koji ostaju na internetu. Domhnall Gleeson je preminuli muž Haley Atwell koji se nakon smrti „aploudovao“ u njen život u formi žive lutke, na osnovu podataka o njemu na društvenim mrežama i inboksa imejla. Ono što je za mene predstavljao piksel na laptopu, za Haley Atwell je predstavljala nova inkarnacija njenog muža: skretanje pažnje na uznemirujuć način dok toneš u udobnu tamu poricanja i čekaš na novi udar stvarnosti. Nova inkarnacija muža Haley Atwell je, nažalost, imala bag. Nije bila realna.
2) White Bear (sezona 2, epizoda 2)
Charlie Brooker nije ponudio nikakvu utopijsku mudrost o ljudima i mašinama i najviše se oslonio na ljudsku sposobnost da teroriše druge ljude. Uz pomoć moderne tehnologije koja ume to da osposobi i ohrabri. Kao starija sestra epizode Hated In The Nation, White Bear se oslanja na glumicu Victoriju Killane kao sredstvo masovne zabave oličene u teranju na proživljavanje horora zločina, koji se ne seća da je počinila. White Bear je jedna od onih epizoda nakon koje otkazujete sve svoje planove u naredna 24 sata i ostajete ispod pokrivača da malo ćutite sami sa sobom.
#1. National Anthem (sezona 1, epizoda 1)
U početku sve deluje bizarno i na labavoj granici sa komikom, dok milimetar iza te granice spremno čeka horor kao kazna zbog pomisli da je smeh uopšte opcija. Perfektno tempirana epizoda u kojoj se od premijera Velike Britanije kao otkup za otetu vojvotkinju traži nesimulirani seks sa svinjom koji bi svaki kanal i satelit preneli širom sveta, nije rezervisala emocije premijera, njegove žene niti članova njegovog kabineta. Brooker je znao da će zaplet izazvati smeh i onda sve nas uvukao u njegovu foru koja je otišla predaleko: umesto da nagađamo ishod, zajedno smo sa svim ostalim ljudima na svetu videli kako britanski premijer spušta pantalone i kreće na svinju. Prvog šamara se zauvek sećaš i boli više od bilo kog udarca koji osetiš na koži dalje u životu.
Autor: Andrija Savić
COMMENTS