Na kraju, ipak bez klikbejt naslova: intervju sa Borisom Vlastelicom

Iz ovog razgovora je skoro svaka rečenica mogla da se izvuče iz konteksta i stavi u naslov, ali bi stvarno pogrešili da smo to uradili, jer sve što pročitate, može potpuno da se skapira tek kada se sklopi cela slika. Nekoliko dana pred koncert u bašti SKC-a. Boris je s nama podelio neke stvari o kojima smo mi želeli više da saznamo i neke o kojima je verovatno želeo da ljudi znaju više.

Postoji onaj užasan dokumentarac Sretno dijete, u kom autor Igor Mirković, kako bi nam saopštio da je i on bio (makar iz daleka) deo scene ’80-ih i novog vala, pronalazi sliku Toma Gotovca, gde ovaj brije glavu na Trgu Bana Jelačića, a tu se vidi i sam Mirković, makar sa pola čela. Ja nisam bio deo nikakve (nove srpske) scene, a mislim da se ni njeni činioci danas baš ne ponose tom ulogom. Ali ‘ajde, ako ikada ipak budem želeo da pokažem nekom svom potomku da sam se i ja tu nešto motao okolo, postoji snimak svirke Repetitora gde se u prvom redu moji prijatelji i ja gubimo uz Opet jak. Moje sećanje na taj trenutak je jedno, a Boris Vlastelica ga više pamti po tome što je skočio u masu, ali publika na to nije bila spremna. Ono na šta je ta publika uvek bila spremna, i to k’o zapeta puška,  jesu pesme i svirke Repetitora.

Sa Borisom se nikada nisam zvanično upoznao, ali se već neko vreme javljamo jedan drugome u gradu. Potpuno slučajno, u danu kada smo se dogovarali za ovaj razgovor, preslušavao sam njihov prvi album Sve što vidim prvi je put, i moram da priznam – dobro je ostario taj desetogodišnjak.

“Ne sećam se kad sam ga poslednji put slušao” priča mi Boris. “Znam da sam skoro čuo Životinje i bio u fazonu, au al’ smo ga garili.  Hvala Borisu Mladenoviću za taj album, jer nas je naterao da vežbamo 30 dana za redom, pre nego nas je uveo u studio, što je dovelo do toga da taj album zvuči tako, i da ode stepenicu više.”

U istoriji našeg rokenola dešavalo se da neki bendovi postanu poznati bez da imaju pesmu, da se nađu na naslovnici časopisa bez snimka (Riblja Čorba), ili da grafiti i fotografije gradskih umetnika rade veću promociju, nego prve stvari (Idoli).  Baš o tome smo pričali, o upiranju prstom u dve nove devojke i jednog novog  tipa iz Beograda.

“Pamtim taj period kao da se čekalo nešto novo i pojavili smo se mi. Jako dobar trenutak, imali smo sreće, mada retko ko je izdržao iz te scene. Dalibori sviraju, Žene Kese sviraju i vežbaju, ali to je mahom to. Odmah su krenuli sa hajpom, međutim nama se to nije dopadalo, bili smo oprezni na šta pristajemo. Sećam se da je Huper hteo naslovnicu sa nama, pre nego što smo imali bilo šta snimljeno. Nama je to bilo malo previše. Oduvek nam je smetala etiketa Nove srpske scene. To je u početku nama objašnjeno kao širi projekat,  gde je sve obuhvatano, i rep, i elektronika, a na kraju se svelo na par bendova koji su postali ekskluzivni klub, koji je uzeo ime Nova spska scena, što onako samo po sebi izaziva hejt, i ja sam potpuno razumeo ljude koji su nas hejtovali.”

Vraćamo se na prvi album i pitam ga da li mu je glava još uvek stovarište glupih stvari, da li još uvek nema puno prijatelja.

“Dobro pitanje, da da, i dalje su mi interesovanja najšira moguća i volim da saznajem razne stvari. Međutim, ta pesma (Ja, prim. ur) je potpuna suprotnost istini. Sa tim besom kad kažem ne treba mi niko da mi kaže da me voli, jasno je da to peva čovek koji je u afektu i govori svašta da bi opravdao to stanje. To je samo moment, trenutak, impuls, što je negde srž našeg benda, odakle dolazi naša muzika.”

Pošto srećem Borisa po raznoraznim svirkama, primetno je da važi za bitnu figuru među ‘’omladinom’’. Otud i pitanje da li ima mnogo prijatelja, jer mu se skoro svi klinci sa gitarom, basom i bubnjem u bendu javljaju i cimaju ga za mišljenje.

“Postoji obostrani rispekt. Nama je strašno drago da oni postoje. Ono sto pričam godinama, rok muzika je postala narodna muzika, i na taj način se regenriše bez prisustva u mejnstrimu. 2013. ili ’14. su neki novi klinci (hehe) krenuli da dolaze na naše koncerte, novi bendovi su krenuli da se pojavljuju i sad ih ima već dosta koji zvuče odlično i što je još važnije – sveže. Tu su Vizelj, Dogs in Kavala, Sitzpinker, Vin Triste, Šajzerbiterlemon, Prototip, Johanbrauer, Entropija, Gazorpazorp, Klot Ljudi…”, pažljivo mi diktira sve ove bendove i vidi se da mu je stalo da ih sve pomenem.

“Oni zajedno sa nekim novim sličnim bendovima u inostranstvu ruše predrasude o rokenrolu kao zadrtoj, žanrovski zatvorenoj priči. Posmatraju život na vrlo realan i otvoren način, nisu fanovi samo jedne vrste muzike kao što je nekad ranije bilo, slušaju sve živo, ne stide se toga, vidi se taj luft i kurčevit stav i na bini. Danas se muzka sluša sa Jutjuba, prelazi se sa žanra na žanr u nekoliko minuta, nije sve više tako sektaški kao ranije, što je po meni jako dobro, jer ponovo daje šansu onom rokenrolu koji korespondira sa realnošću.’’

Pričom o današnjim klincima dodali smo sebi po dvadeset godina, pa smo se vratili na period kada je on bio klinac i na to kako je rešio da postane frontmen. Pitam ga da li zna da peva?

“Mislim da bolje pevam na trećem albumu. Umem da kontrolišem svoj glas, ali pitanje je da li znam da pevam. Nikad nisam imao problem da budem u centru pažnje, ali u početku nisam želeo da budem u prvom planu, više sam hteo da budem onaj što vuče konce u pozadini i svira ritam gitaru.”

Na pitanje šta je ostalo od onog lika koji je prvi put izašao na binu u klubu Blue Moon, pomalo zaboravljenom mestu u jednoj od onih ulica što spajaju Knez Mihajlovu i Palas kaže: “Teško može bilo ko da se seti , ali u mnogim stvarima sam verovatno bio debil, ali sa istim vrednostima. Mnogo je toga prošlo, ali impuls za koji živim i ono što me tera je ostalo.’’

Čini se da je oduvek bio taj koji se baca po bini i udara i šutira, spreman uvek da se pobije, mada snimci iz 2006. kažu drugačije – da stoje na bini, bez mnogo pokreta, samo sa po kojim trzajem glave. Izgleda da svako ima svoju percepciju i pamti onako kako želi.

Njegovi društveni i politički stanovi su oduvek poznati, ali me je valjda ono ja sam zli sin đavola navelo da ga pitam o religiji. Jbg, nije satanista.

“Nisam religiozan, cela familija mi je takva, pa nisam ni ja imao neke šanse. Imao sam fazu kad sam išao na Sever u srednjoj, pa sam se ložio na to da sam vernik, ali realno nisam. Madam nisam ni u fazonu Ateista Srbije, jer me i taj elitistički stav nervira. Poštujem svakog ko veruje ali nisam vernik.”

Svako je ubačen u neku fioku, bavio se baštovanstvom ili rokenrolom. Borisova fioka je glasnogovrnik generacije, taj užasan termin koji su skovali matori rokenrol novinari. Kako se boriti protiv fioka i koliko mrzi termin “glas generacije”, od 1 do 10?

”Ne mrzim ga, ali je jako neprijatan, kad samo vidiš kome je sve nalepljena ta frazetina. Nisam previše ni pokušavao da se borim protv takvih fioka, samo guraš svoje, to je recept. Ian Svenonijus, legenda HC scene Vašingtona, ima super knjigu Supernatural Strategies for Making a Rock ‘n’ Roll Group, gde kaže da mora da postoji taj neki blam prvog albuma, tako da sam na neki način zahvalan što su nas tako loše i nespretno zapakovali ti ljudi koji su odlučivali o Novoj srpskoj sceni, što je izazvalo sav taj hejt. Te sve stvari te teraju da se dokažeš. On kaže da bendovi koji dugo traju, njih je uvek blam prvog albuma, ili nečega vezanog za prvi album. Mi na primer ne sviramo pesmu Prosečan čovek sa prvog, jer smo promenili stavove. Otišli smo od srednjoškolskog individualizma, ka zrelijem kolektivizmu,  filozofski rečeno. Stavi ovde  smeh u zagradi (hahah).’’

Postajali su sve tvrđi iz albuma u album. I on se slaže, kaže da su možda ogluveli, pa da im je potrebno više buke i da su iz poslastičara otišli u mesare, mada nikad nisu bili nešto light and fluffy. Možda su prešli iz pilećih mesara u teleće. Kako se odmaraju od buke?

‘”Tišinom i svakom drugom muzikom koja nije rokenrol. Ništa glasne činele, ništa distorzija. Kad smo na turneji, onda ništa ne slušamo, u putu uglavnom iscrpljeni spavamo, mada evo sad 30 dana nismo svirali, pa mi malo nedostaje.”

Druga muzika je odličan način da ga ispitam odakle se pojavila ljubav prema domaćem hip hopu.

“Nije se pojavilo, oduvek je to bio zvuk koji mi prija, kao i tekstovi. Ne umem da pričam o hip hopu, znam šta mi se sviđa a šta ne. Gotivim Bombe devedesetih. Dakija iz Bombi sam upoznao još na faksu, od početka smo se prepoznali, bez obzira na tadašnje razlike i shvatanja.’” Tu na pitanje da li bi Repetitor mogao da izgura promotivno neki hip hop projekat, tj. da li bi mogao da pozove i neki rep bend kao predgrupu kaže: “Ne znam da li bi to bilo njima medveđa usluga i da li oni to žele.  I kod rokenrola i kod hip hopa postoji ta težnja za estetskom hegemonijom, kao – to mora da bude tako i nikako drugačije, i onda kako to spojiti. Postoji ta pretencioznost koja spaja, doduše, i ideološki smo na istim linijama.”

Jedna od omiljenih priča ove godine mi je svakako da su Boris i Kene Beri, odlični novi mladi reper, ortaci iz detinjstva, a da pritom ovaj prvi nije znao da se iza hip hop pseudonima krije njegov ortak. To je inače saznao u Teglinoj radio emisiji, tako da smo realno postali “želje, četitke, pozdravi”, ili Sve za ljubav alternativne scene.

“Ubiću Iliju što mi nije rekao nikad ništa. Dopisujemo se povremeno, još ja kao šerujem Kene Berija, i on ništa. Mogu samo da kažem da je bio talentovan i kad je bio klinac, uvek je imao performerski gen, cimali ga nastavnici u hor i to. Igrali smo basket zajedno, ma blejali po ceo dan, on se šišao kao Ajverson, imao je jednu ćelavu brazdu, pa jednu sa kosom.  Drago mi je što ga ljudi primećuju, Varnava i ova sad Lance su strašne pesme.”

Pošto gotivi Bombe i Kene Berija, nekako se samo postavlja pitanje o narodnjacima, mada realno već znam odgovor.

“Mene je više blam da kažem da slušam neke druge stvari, za narodnjake me nije blam. Sestra me je istraumatizovala kad sam bio klinac. Pre sam joj se zahvaljivao, sad joj kažem da me je istraumatzovala, jer mi je uzela kasetu Ivana Gavrilovića 200 na sat, pod parolom – ovo nećeš da slušaš, kad sam je kupio kao mali od nekog džeparca. Tako da sam to potiskivao u sebi, ali kao i u svakoj muzici, nađeš nešto. Mene privlači na primer da ima nešto prljavo i da ima gruva.”

Preko hip hopa, narodnjaka stižemo i do Zvezde i Severa.

‘”Kako to objašnjavam? Najboljim navijačkim sloganom koji sam čuo –  Bolest kojoj nema leka. I to je tako. Ja prosto volim taj grb, taj dres, te boje. Šta ja imam od toga što je bilo bolje pre 20, 30  godina, ja se ložim sad. Volim da se emotivno investiram. Ovo je inače odlična sezona u fudbalu, istorijska, mada mene više zanima basket, gde smo malo pali. Ne gledam to previše racionalno, svestan sam kako se sport finansira u Srbiji i nema tu nikakvog mesta za neko moralisanje, u smislu da je neko tu manje kvaran od drugog. Beogradski blizanci se po istom principu održavaju u životu.”

Odavde odlazimo u kako dalje, i da li može sebe danas da zamisli u reklamama, kao što nije mogao pre desetak godina.

“Nama ne nude to mnogo. Postoje ti bendovi, mid tempo, već poznati rifovi, već ispevani tekstovi, i čekaš da te pozove neki Telenor, da te koriste za male pare, koje ne da ti neće promeniti život, nego ti neće promeniti ni tu godinu. Što se nas tiče, bilo je puno ponuda ranije, ali nedovoljnih ili prosto nepoželjnih. Kako smo ih sve odbijali, više ni ne zovu. Spremni smo mi da uzmemo pare, da ne bude zabune, ali pod našim uslovima.”

Za kraj, ponovo se vraćamo na početak, jer sve što vidim prvi je put. Pa šta ćemo prvi put videti prvog juna u bašti SKC-a, na koncertu Repetitora?

“Videćete prvi put Repetitor u bašti SKC-a, jer nikada tamo nismo svirali. Sa sve specijalnim gostima Johanbrauerom i Gazorpazorpom.”

Bio sam ubeđen da sam već gledao Repetitor u bašti SKC-a, ali sve mi se pomešalo, pa je možda to bio već neki Blue Moon, ili bašta KST-a, ili neki Jelen Live festival. Upravo se tog (ne)uspešnog festivala prisećamo, svako iz svoje pozicije, učesnika i publike. Boris priča kako ga je Ambrozić terao da upozna Igi Popa, ali se nije dao. To me podseća na Biafrino dranje Kill your idols, a i šta možeš realno da kažeš Igi Popu, a da ovaj to već nije čuo. Nakon toga ga je slučajno okrznuo u prolazu. Pitam ga da li mogu za clickbait naslov da iskoristim Najveći uspeh mi je što sam jednom prilikom naleteo na Igi Popa pred svirku. Klikbejtovi su popularni danas, možda prodaju još neku kartu viška. Mada, možda sam mogao ipak da iskorsitim ono sa religijom…

Autor: Miloš Dašić

 

 

 

Na kraju, ipak bez klikbejt naslova: intervju sa Borisom Vlastelicom

COMMENTS

WORDPRESS: 0