Par dana posle toga pitala me je da li bi mogle da idu i drugarice, da li imam nešto protiv, i da li bismo ih poveli sa nama, ako idemo uopšte(?).
– “Razmotriću.”
A onda je, dve nedelje kasnije, došao dan da se kupe karte.
“Dža ili bu”, nema sad više razmatranja, ili idemo ili ne idemo!
Rekoh sebi, hajde, kupićemo karte dok se ne razgrabe, a ona će do tada valjda izaći iz tog fazona, pa ću da ih preprodam i još i zaradim. Iha, cert je tek u novembru, do tad “ko živ, ko mrtav”. Kupimo karte, kupe i dve drugarice. Fotkamo se s tim kartama, januar je, hladno. Mislim se – odlično sam investirao 150 evra, ako se ništa ne promeni, eto me kako gledam Džastina Bibera sa hiljadama drugih tinejdžerki, praviću se da mi je super i pokupiću 327 PR poena za najkul ćaleta. A ako se promeni, eto 300 od 150evra dok si rekao “Džastin”.
Prolazi vreme, meseci se krune, menjam poslove, radim tezge, snimam offove, putujem uzduž i popreko, a karte bleje u koverti i raste im vrednost. U međuvremenu ukapiram da pola pesama koje čujem oko sebe na radiju, u prodavnicama, u prolazu – peva Džastin. Tu i tamo ošinem VH1, opet on.
Ona me pita ponekad – “da li vežbaš tekst?”.
Ok, dakle, idem na koncert, ništa od zarade, smor.
Pomirim se sa tom činjenicom i uživim se skroz u ulogu roditelja koji ide na koncert Džastina Bibera. Onda otkrijem da ima još sapatnika među mojim online prijateljima. Predložim čak da rentiramo i kombi, da se ne bih zlopatio Bg-Zg-Bg u istom danu, uz koncert od par sati. Predlog, nažalost, nije prošao, delom i zbog toga što “kombi – man” daje neku cenu koja nije skroz nepristojna, ali mi značajno povećava cenu celokupne investicije u taj suludi projekat. Ok, voziću ja, ionako sebi najviše verujem za volanom. Izdržaću valjda uz poneko energetsko piće i kafu.
Sviće 09.11. ustajem u 6, kao i svaki dan, kao i mnogo meseci pre toga. Navikao sam, nisam neki spavač nikad bio, pa sve i da sam hteo, i da nemam obaveza od ranog jutra, spavao bi do 8, maks. Uzeh slobodan dan, ali imam šta da radim privatno. Barem nekoliko offova da snimim, odnesem klijentu fakture, svratim do banke itd. Polazak planiran za 13 časova, taman tri i po, četiri čuke do Zagreba, tamo malo šetnjica, znamenitosti, neka klopa i koncert u 20č. Ali, što bi rekao pokojni Sava iz Kikinde – “hoćeš k***c, kolega!”, jer, dok sam završio šta sam imao, uz gužvu u saobraćaju, krenulo se u petnaest minuta do tri. Uz kišu na putu, desetak minuta na granicama i dvadesetak minuta na pumpi u visini Novske (da ukapiram što mi bankovna kartica “nema roaming”), eto nas u Zagrebu u 19:08.
Ah, da, granica. Vrlo zanimljiv momenat je činjenica da je za izlazak iz zemlje sa maloletnim licem potrebna potvrda roditelja da to maloletno lice može bez njih van granica otadžbine. Uredno sam imao te potvrde, što će reći da su roditelji saputnica imali administrativne troškove i gubitak vremena da overe te papire u opštini. Ipak, niko me ništa nije pitao “na grani”, tako da sam komotno mogao da prodam decu nekim trgovcima belim robljem, pa posle svi da ih gledate kod Tanje Vojtehovski u emisiji i da plačete. Sistemski “fejl”, tu, na poslednjoj liniji odbrane trgovine ljudima. Pritom, ne mislim da me prepoznao policajac (“evo ga onaj, s televizije”), pa je zato bilo cool, nego mislim da ih baš “boli uvo”. A i da je bio taj momenat prepoznavanja, to bi značilo da Šarenac, Kesić i ja možemo da pokrenemo strašan biznis jer nas niko ne bi ništa pitao na izlasku iz zemlje sa nekoliko maloletnika.
Elem, Zagreb, 19:08, Arena Centar. Od znamenitosti, viđena obilaznica oko Zagreba i par njima “smJešnih” bilborda. Izvini Bane Jelačiću, popićemo sok sledeći put. Tržni centar lep, okićen (i tamo je novembar, pardon studeni) i naslonjen na istoimenu halu. Savršeno mesto za parking, pomislih. Em odmah pored, em može da se klopa neki Burger King ili nešto slično pre povratka za Bg. Da li sam pomenuo da van letnje sezone ne primaju eure kojekude – nego isključivo kune? Da sam dobio kunu svaki put kada su mi rekli “idite u mjenačnjicu, ne primamo eure” – mjenjačnica mi ne bi ni trebala.
19:48, seconds to disaster, ulazimo u arenu, sve funkcioniše normalno, oko mene hiljade tinejdžerki u majicama sa likom Bibera, muški predstavnici u 90% slučajeva sa onom smešnom šiškom na vr’ glave. Sve beliber do belibera, ona se slika sa nekim YouTuberom u prolazu, ne znam dete, ali vidim da je popularan jer mu se isto dešava na svakih 15 metara. Naravno, postoje pravilno raspoređeni punktovi za kupovinu Bieber merchandise-a. “Ne primamo eure” odzvanja mi u glavi.
“Imate li kačket?”
“Što?”
“Kačket.”
“Što je to?”
“Kačket!” (pokazuje).
“Aaaa, šiltericu?!”
“Šta?”
“Šilterica, šilt.”
“Kako god. Pošto je?”
“Dvjesto kuna”
“Ne primate eure?”
“Ne.”
“Hvala.”
Nisam uzeo neke previše fensi karte, tribina je u pitanju, ali direkt preko puta bine, zbog pogleda. Svira neka predgrupa, bina izgleda impresivno, Arena dupke puna. Ne znam koliko mesta ima, ali rekao bih da je tu negde barabar sa našom. Dolazimo do naših mesta, sede neke male devojčice, dignem ih polako, nema frke nikakve, smestili se gde je plaćeno.
20:15 počinje armagedon, izlazi Biber lično i sve odlazi “u majčinu”. Izlazi nekakvim liftom iz bine u staklenom kavezu, sve deluje potpuno holivudski. Ne čujem sebe kako mislim od vriske i urlanja zapaljene mase. Pokušavam da se setim kada sam se ja tako osećao. Da li kada sam uživo gledao Mićka Ljubičića u “istočno od rajha” na Kopu iz prvog reda, ili kada sam gledao “Sedmoricu mladih” u Zadru 1982. Možda kada je na binu izašao Džej u Pioniru 1992. onda kada me kum naterao da odem na neku manifestaciju narodnjačkog karaktera. Oči im sijaju, vrište u ekstazi, a Biber đuska uz svetlosne efekte i prigodnu pirotehniku, cela hala peva s njim. Ok, sačekam prve četiri pesme, pa se odšunjam, overim kartu da sam izašao da bih mogao ponovo da uđem (kako ovo lepo funkcioniše, braćo moja i sestre po duvanu), i pravac u tržni centar da nađem mJenjačnicu. Pronađem, zamenim, nazad u halu, “daj šiltericu, daj majicu, daj svee, aaa” i vratim se na svoje mesto pošto sam spalio 75 evra na “ofišl mrčndajz”. Tu, naravno, pokupim još 172 PR poena jer je ona presrećna zbog tih memorabilija, što se kaže – “kao kuče”.
Džastin i dalje peva, a ja razaznajem poneku pesmu i pravim se da pevušim tu i tamo, ide mi sasvim dobro. Zvuk je perfektan, a celokupni doživljaj zaista izgleda kao da smo negde u zemljama Zapadne Evrope. Oh, wait, i jesmo.
Biber pravi ranije najavljenu pauzu u 21:15 od dvadesetak minuta, što je sasvim dovoljno da sabijem hrenovku sa senfom (eto konačno i meni radosti) i da popijemo po piće na prenatrpanim barovima ispod tribina. Nastavlja se, ja se ponovo iskradam na pljugu i uredno se vraćam na prvi od tri bisa. Gledam ka bini i pokušavam da izračunam hiljade eura u dva fan pita sa leve i desne strane bine, jer sam čuo da je to koštalo upravo toliko. 1000 evra.
Kad se završilo, izračunam da je Džastin profesionalno odradio dva sata, a da sam ga ja slušao ukupno sat.
Ok, nije loše – moglo je i gore. PR poeni ostvareni, a o hrenovki koja je izvukla stvar, neću ni da pričam. Zatim sledi drugi sistemski “fejl”. Naime, ono moje sjajno mesto u garaži pretvorilo se u 2 sata čekanja da se iz iste izađe. Osetio sam se kao da smo u Inđiji na RHCP, samo što nije bilo blata. I slovima, DVA sata sam stajao u nepreglednoj koloni vozila koja ne miču ni metar kako bismo izašli iz garaže. Taman kad sam pomislio da je neprikladno da u kolima glasno slušamo drugare iz Sick Touch-a, jer #srpski #rep a mi u Zagrebu, demantovala me je Ceca koja trešti iz susednog vozila osječkih tablica. I dalje čekamo. Jedino što mi je palo na pamet je da je i Džastin izašao da pojede hrenovku, ili da su Plenković i Vučić takođe bili na koncertu, pa je neki “security issue”. Elem, nekako prođoše i ta dva neobjašnjiva sata čekanja, “radni dan je, ‘ajmo naput”, pa krenusmo kućama. Prethodno isprosim u “meku” da mi uz preostale kune i kupone koje šatro imam daju neku hranu da dobacimo do Bg, jer, pogađate, “ne primaju eure”. Put ka kući nema potrebe da opisujem preterano, osim trenutka kada sam osetio kako bih mogao da se ubeležim pored Proeskog, pa sam stao da hitno popijem još jednu kafu i energetsko piće pa tek onda nastavim dalje. Kada se uračuna čekanje u garaži i kilometraža – stigosmo u Bg u pola pet.
Shvativši da sam budan skoro 24 sata, padam u san dok mi u glavi bruji “Soooorryy, nana nanaa na nana nana naaa”, ali i svetla misao da sam obavio važnu misiju i doneo tinejdžersku radost i osmehe na tri mala lica.
Poslednje što sam čuo pre nego mi se zacrnilo pred očima bilo je “e, a Šon Mendez u Beču, maj?”.
COMMENTS