U filmskoj istoriji, reditelji su gledaocima neretko stavljali do znanja svoju ljubav prema muzici. Scorseseovi česti izleti u osnove rokenrola, i film Almost Famous Camerona Crowea predstavljali su uverljiv flert sa opusom Rolling Stonesa, Beatlesa, Led Zeppelina i The Who-a, ali su u odnosu na dokumentarac Davisa Guggenheima, It Might Get Loud, koji predstavlja iskreno ljubavno pismo šestožičanom instrumentu, delovali (samo) kao intenzivno muvanje preko sms poruka.
Tête-à-tête-à-tête, It Might Get Loud predstavlja svojevrsni G3 samit trojice najvećih gitarista u protekle tri generacije: Led Zeppelinovog Jimmyja Pagea, Edgea iz U2-a i Jacka Whitea, iz White Stripesa, Racountersa i The Dead Weathera. Sinteza gitarskih inventivnosti u protekle tri generacije od stotinak minuta obuhvata Kako sam odsvirao tu i tu pesmu razgovore i demonstracije postupka, ali je trenutak u kom Page odsvira prve tonove Whole Lotta Love i izraz lica Jacka Whitea, dokaz da je i on samo čovek, koji u facijalnoj ekspresiji totalne dečije sreće nije svestan da taj isti izraz lica uzrokuje kod svojih fanova skoro dve decenije. Poslednje Whiteovo saopštenje od pre mesec dana, predstavlja akustična kompilacija njegove nežnije strane ličnosti, sastavljena od 26 pesama napisanih i odsviranih u periodu od 1998. do danas. Kako bi nežnija strana ličnosti donela i profit, White je na kompilaciju uključio neobjavljenu pesmu City of Lights i pesmu sa reklame za Koka Kolu, Love Is the Truth.
Najpopularniji stanovnik Nashvillea predstavlja ljudski oblik Microsoftove multimedijalne enciklopedije Encarta. Sa slikama, ilustracijama spomenika, video klipovima, mapama i drugim interaktivnim sadržajem, Encarta je svoju genijalnost na početku novog milenijuma držala na dva CD-a i tako bila najbolji mogući turistički vodič kroz svet koji bi obuhvatio značajnu količinu detaljnog sadržaja, od statue Hrista Spasa u Rio De Žaneiru, do Sidnejske opere. Ista je situacija i sa White-om: neumorni nu metal i post-grunge radnici su zvuku glasne gitare u nedostatku dugoročne inventivnosti dodelili lošu reputaciju, ali je Jack White pritisnuo ono drugo dugme na kućištu, par centimetara ispod dugmeta power. Resetovanjem divljačkih rifova i povezivanjem istih sa rokenrol korenima i ubacivanjem sopstvenog doživljaja bluza u svojstvu živopisnog detalja, White je još 1999. godine krenuo na zvučni put postanka čoveka-žanra.
Sa kicoškim izgledom upravnika groblja, White je nazvavši drugi album White Stripesa De Stijl ponudio objašnjenje šta zapravo njegova tadašnja žena Meg i on predstavljaju. De Stijl, umetnički pokret Pieta Mondriana iz dvadesetih godina prošlog veka, težio je ka utopijskim idealima duševne harmonije i reda, služenjem čistom apstrakcijom i univerzalnošću i svođenjem na osnovne boje i forme. Dve numere sa De Stijla uključene su u Whiteov novi, akustični album. Koncept i dalje deluje nesalomivo. I’m Bound to Pack it up i dalje zvuči kao ozbiljan akustični omaž bendovima The Who i Led Zeppelin u naraciji Whiteove impresioniranosti Village Green Preservation Society fazom benda Kinks , dok Apple Blossom drži svoj opisni status kao pesma sa albuma Revolver Beatlesa koja nije uspela da se probije u prvu postavu albuma.
Sledećim albumom White Blood Cells, Jack i Meg White su počeli da odaju utisak kao da se nakon svakog svog albumskog izdanja povlače u svoj stan i odatle ne izlaze dok ne naprave sledeći. To je 2001. godine postalo pravilo u vezi sa White Stripesima. Muzički šarm goth garage punka uokviren je marljivošću koja se u slučaju Jack White-a simbolički susrela na raskrsnici sa Fabrikom Andyja Warhola i Betmenovom pećinom. Kontrast je, ipak, najbolji detalj White Blood Cells albuma: instrumentali odaju utisak kao da je fitilj C4 bombe u prosečnom akcionom filmu pri samom kraju i da Jack i Meg u toj komplikovanoj situaciji moraju svirati što glasnije i virtuoznije kako bi fitilj nastavio da gori i odložio svoje katastrofalne posledice. Meg je lupala bubnjeve iz sve snage dok je Jack krvnički davio gitaru i uspeo da polu-nazalnim glasom otpeva najlepše stihove o objektivnoj surovosti ljubavi. Novi kontrast je usledio ovog septembra. Hotel Yorba i We’re Going to Be Friends kao predstavnici trećeg albuma, na elegantnoj akustičnoj kompilaciji su tu da stave kontrast na kontrast kao pre 15 godina i izmisle novog Whitea, kao prosečnog čoveka sa zdravim emocijama koje su u glasnoj auto-mitologizaciji kojoj je White težio na početku novog milenijuma bile u drugom planu.
Bluz se rodio pre više od jednog veka. Od tada, bio je silovan, eksploatisan, opelješen, ponovo rođen i ponovo zaboravljen. Naziv albuma na kom su White Stripes i dalje brojali dva člana, a zvučali kao vojska, bio je Elephant – u funkciji direktne metafore za bluz, koji je 2003. godine, poput slonova, bio ugrožena i uplašena vrsta, koja je od pritiska za preživljavanjem zaboravila na svoje rođake. Nabrojane faze bluza na početku pasusa su sve faze kroz koje bilo koja stvar može proći, ali je White pre 13 godina kada je prvi put otpevao Seven Nation Army, restaurirao fazu bluza koju pomenuti nikada nije doživeo. Tu je počelo šaltanje Stripesa na kerozin kao gorivo. U naredne četiri godine, Jack i Meg su, dok ceo svet misli da su brat i sestra i da je Marylin Manson zaista izvadio sebi par rebara u svrhu auto-felacia, izdali još dva albuma, koji su pored dve numere (You’ve Got Her in Your Pocket i Well It’s True That We Love One Another) koliko se Elephant ugradio u novi projekat Jacka Whitea, dodali još 4.
Get Behind me Satan, peti studijski album White Stripesa je nadmašio Elephant na isti način na koji je Elephant nadmašio White Blood Cells. Jack White je na pesmi White Moon koja se našla na kompilaciji ovog septembra uspeo da, kao fan Orsona Wellesa, učini Ritu Hayworth svojim ljubavnim uzorom, koja je dovoljno dugo bila supruga Orsona Wellesa da dobije ulogu u jednom od jezivijih filmova o ljubavi The Lady From Shanghai. Kao Orson i Rita, i brak Jacka i Meg je bio osuđen na propast. Upravo tu je Get Behind Me Satan odneo prevagu nad Elephantom: Jack White je konačno ponudio više detalja o svojim osećanjima. Kakva god ona bila, znao je da ćeo svet to zdušno prihvatiti. Emotivna svrha albuma upotpunjena je sa Forever for her (Over for me) i As ugly as I seem, temeljnim bobdilanovskim postupkom.
Kao svaki dobar muž ili dečko, White je 2006. shvatio da treba da nagradi sebe te je iste godine snimio album Consolers of the Lonely sa The Racounters. Pomalo iscrpljen od emotivne eksplicitnosti, stvorio je album sa Brendanom Bensonom koji zvuči kao njihov pripit razgovor o omiljenim bendovima koji se završava u garaži sa intrumentima i improvizacijom omiljenih muzičkih trenutaka. Na ovaj način je nastala poslednja oda Jacka White-a Led Zeppelinu (Top Yourself), koja uz Carolina Drama i Effect and Cause sa albuma Icky Thump, gde se Jack još jednom čudno obukao zajedno sa Meg, zatvara drugu trećinu nove White-ove kompilacije.
Albumi Blunderbuss i Lazaretto nisu prvi White-ovi projekti koji su ukazali na njegovu nežniju stranu. Smatrajući da su žene dobri saradnici jer im manjka arogancije usled ego-tripa: Alison Mossheart je svirala gitaru i pevala u bendu Dead Weather u kom je White bio bubnjar, dok je svojom gitarom podvukao hrabre izjave Alicie Keys na numeri Another way to die sa soundtracka filma James Bond: Quantum of Solace. Na solo albumima koji su usledili, Blunderbuss i Lazaretto, jedina zvezda od koje je White pokušao da napravi još veću zvezdu je sam Jack White. Jako smelim idejama o integrisanju RnB-a u klasično džekvajtovsko stvaralaštvo, podršku je dao nešvilski bend sastavljen isključivo od žena. Fenomenalni back vokal je zbog toga pesmu Love Interruption sa stihom I want love to roll me over slowly/Stick a knife inside of me/And twist it all around napravio da zvuči kao da je White-ov torzo pun noževa ali da nema problem da primi još par njih. Blunderbuss nas je 2012. uvukao u White-ov privatni život, dok je Lazaretto ponudio izolaciju i samodisciplinu kao terapiju od ljubavnih mučenja kojoj se White podvrgao. Sa devet mesta za Blunderbuss i Lazaretto na kompilaciji, White je pokušao da kao glavnu karakteristiku albuma podvuče njegovu nežniju stranu.
Najvažniji detalj akustične kompilacije Jack White-a je omot albuma. Više nema vizuelizacije konfliktnog odnosa između njega i publike, životinja, crnog supa na ramenu, niti ekscentričnog autfita na granici auto-parodije. White je ovde obučen kao potpuni normalac sa gitarom u ruci i blago zamišljenim pogledom. Možda je to sve što Jack White želi da bude u budućnosti, posvećeni i smireni muzički zanatlija, sa statusom legende u muzičkom esnafu. Ko zna.
Autor: Andrija Savić
COMMENTS