Night Owls
Dugo nije bilo dobre romantične komedije, za koju te nije sramota da pred ortacima kažeš da je dobra. Dobri rom-komovi obično nađu neku caku da privuku prosečnog mačo gledaoca i nateraju ga da sat i po bulji u ekran, ne buneći se. E pa, Night Owls ima tu caku. Film počne tako što ona pokupi njega, dovlači ga gajbi, pokušava da ga napije i iskoristi. Znači, dovoljno vlažnosnovasto. Problem nastaje kad se on izvlači iz kreveta i kreće kući i shvata da nije u njenom stanu, nego u stanu svoga šefa, a da je ona popila bočicu tableta i nije baš skroz pri svesti. Većina bi naravno citirala Kartmena, rekla “screw you guys I’m going home” i kad kažem većina, mislim 93 odsto muške populacije, ali ne i naš smotani heroj. On zove kolegu, pokušava da je osvesti, a kada to i uradi, tera je da ostane budna i u kući, dok ne vide šta će s njom, jer usput shvata da je to naravno šefova švalerka. Naravno, ovo je samo početak neprilika, upoznavanja, otvaranja duše i svega onoga što se obično u ovakvim filmova. S tim što vam ovaj lepo legne i ne vređa vam inteligenciju, a nije ni jedan od onih na kojima zaspite mamurni subotom popodne. Iako sve funkcioniše po principu klasičnih stereotipa rom-komova, ako ništa, kupiće vas šarm dvoje glumaca. U nju, Rozu Salazar, mogli ste već da se zaljubite u drugoj sezoni seriji Man Seeking Woman (ozbiljno ljudi, zašto niko ne gleda ovu seriju, genijalna je). U njega, Adam Pallyja, baš i niste mogli da se zaljubite, ali vam je sigurno prirastao srcu kao anti Vil i Grejs gej iz kultne i nedovoljno voljene serije Happy Endings. Hemija postoji, njih dvoje su kao izašli iz spota za pesmu nekog padavičara, tipa Becka, i umesto kraja možete jako lako da ih zamislite kako na krovu zgrade dočekuju izlazak sunca uz “I’m a loser baby, so why don’t you kill me”. Zbog svedenosti prostorija, sve jako lako može da podseti na pozorišnu predstavu, ali odmah su mi u glavi glumatanja naših glumaca u ovakvim duo dramedijama, i bude mi žao što sam pomislio da dam takvo poređenje.
Gledati ako vas je sramota da priznate da volite rom komove, sa ovim filmom ste još uvek sigurni u ormanu pred celim svetom. Ali realno, izađite iz ormana i priznajte svetu da volite Hju Granta.
Autor: Miloš Dašić
Pride and Prejudice and Zombies
Super je kad od filma dobiješ tačno ono što stoji u naslovu – gordost, predrasude i zombije! Ideja potekla u romanu pre sedam godina i tada je delovala kao vic, nategnuto proširen na celu knjigu. Međutim, dobio je dosta sledbenika i posle milijardu peripetija, konačno i svoje filmsko izdanje. O čem’ se tu radi – pa provalili ste već, nadam se, da je u pitanju parodija slavnog ljubavnog romana Džejn Ostin. Samo ženska čeljad ovde, umesto da šiju – čiste oružje i vežbaju gađanje, da bi nemrtve mogle da vrate u ilovaču iz koje su došli. Ide se na balove, ali se mišljenje o momcima deli uz kung fu sparing. Fina je ovo zajebancija, zabavna parodija na temu i uz samo malo simpatičnije glumce, mogao je da bude opasan hit. Lepo je što mlađanu (i lepu) Lili Džejms britanski producenti žele da promovišu u novu Kiru Najtli (glumi u svemu na šta anglofili širom sveta, pa i kod nas, svršavaju), ali nije joj za sada ni prići. Ni ostali nisu mnogo harizmatičniji, mada malo odskaču bivši Dr. Who Met Smit, kao dežurni ljigavac, onda onaj jednooki iz Boardwalk Empire (ovde ima obe oči) i Tajvin Lanister, kao otac porodice, koji misli da je za njegove ćerke najbitnije da nauče da se bore, pa onda sve ostalo. Trebalo je to da uradi i u Game of Thrones, a ne da pusti decu da mu se međusobno jebu i prave sranja. No da se vratimo na PPZ. Ima ovde prilika i za nametanje feminizma (onog pravog, ne onog tviteraškog), kao i za blage prozivke na rasizam britanskog društva. Koliko god bilo elemenata horora, ipak preovladava ljubić, pa i nisam bio do kraja zabavljen, ali ok, da su svi engleski klasici (ili bilo koji) imali ovakve kombinacije, možda bih ih nekad u životu makar otvorio. Čekamo Orkanske visove sa vampirima i provodažiku Emu vukodlaka!
Gledati sa devojkom ako se ikada zaželi kostimirane drame. A i verovatno je svaka nekad poželela da nasrne Šaolin fajtom na gospodina Darsija.
Nina Forever
Ljubavne priče su u Engleskoj stvarno prešle dug put – od lepršavih ljubavnih knjiga sestara Bronte, do teških socijalnih dramatičnih filmova. Ako izuzmemo Ričarda Kertisa i njegov rom-kom panteon, svi ostali engleski ljubići, više su me terali na mučninu, nego na neka romantična osećanja. Ako je iko gledao britanske serije, zna da gledaocu, koliko god propatio, mora na kraju da se šukne još neka dodatna trauma. Tako da uvođenje horor elemenata u ljubavnu priču kod Nina Forever, nije u stvari doprineo ničemu, jer je to sve i dalje mnogo manje strašno, nego društvene drame Majka Lija. Šta imamo na meniju – momku pogine devojka, on neuspšeno pokuša da se ubije, počne da ga muva koleginica blago opsedunta smrću, njih dvoje se zaskoče prvi put, tokom koitusa u krevetu se materijalizuje počivša devojka Nina, koja ih sve podseti da sa čovekom nije lepo raskinula i da je to što oni rade tehnički prevara. Ako vam je i ovoliko previše, znajte da je to samo prvih 15 minuta filma, da Nina nastavlja da se pojavljuje, da ovo dvoje pokušavaju da je se reše, pa bi da je prihvate, pa onda opet da je nekako vrate na onu stranu. Deluje dovoljno bizarno da izraste u solidan film, ali negde to ne uspeva. Scene sa mrtvom devojkom su odlične, imaju gotik vajb koji Tim Barton nije pogodio jedno pet filmova unazad i tu crni humor šljaka kako treba. Ima, međutim, i mnogo smaračkog razvlačenja, gde ljudi pričaju i pričaju i pričaju, a oko njih su tamna i depresivna polja neke britanske pripizdine. Tako da bi da se ja pitam naslov bio Nina Forever Alone. Moram za kraj ipak da napomenem da sam jedan od retkih od kojih ćete čuti ovakvo mišljenje, kritika ovo uglavnom hvali, a i da je kolega Miloš imao vremena da ga završi, verovatno bi ova recenzija bila pozitivna. Ali šta da vam radim, takav vam horoskop.
Gledati ako ste i posle tridesete u fazi sečenja žiletom i loženja na Sisters of Mercy.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS