Pišem ovaj izveštaj, a ruka mi drhti. Ali ne od žalosti i stresa što se ovogodišnji Exit završio, već od sinoćnjeg nespavanja, jer je drug mesečario po stanu, pa sam morao da ostanem pribran da nas ne bi poklao sve. Razmišljao sam da ga snimim, ali baš mi nije bilo svejedno, jer je imao onaj Maja Nikolić pogled.
Ali hajde da se skoncetrišemo na sam festival. Za razliku od trećeg dana, četvrti sam započeo u zdravom duhu, znajući da ako ne budem pio samo neki sokić od borovnice, ili možda za nijansu nešto jače (Guarana), veče se može završiti tako što se ja opet izvinjavam vama što nisam napisao normalan izveštaj. Onda bi verovatno usledilo još jedno izvinjenje svima, što sam se hipotetički uhvatio za onaj kran koji nosi kameru i za hipotetički upad na jednu od bina festivala, gde bi me otac posle kaznio kao Petra iz Varljivog leta ’68 vezivanjem za krevet.
Problem ovogodišnjeg Exita je bio taj, što su organizatori dovodili bendove koji imaju po jedan, eventualno dva planetarna mega hita (čast izuzecima – Faithless, Manu Chao) i onda se dešavalo da publika na većini tih nastupa đuska stidljivo, dok ne naiđe ta hitčina gde će oni pokazati kako oni kidaju, koliko znaju tu jednu pesmu. Tako je bilo i ovog četvrtog, gospodnjeg dana Exita, gde se dosta ljudi skupilo da čuje, za mene, jedno od najprijatnijih iznenađenja festivala – Capital Cities i njihovog hita Safe and Sound.
Slušanje ovog benda sam doživeo kao scenu gde sa 40 stepeni ulaziš u klimatizovan prostor i zavaljuješ se u neku ogromnu fotelju, dok piješ nešto baš osvežavajuće. Momci (stvarno nisam siguran da li je osoba koja je svirala trubu muškog ili ženskog pola) su stigli da obrade i Michael Jackson – Remember the Time i Bee Gees – Stayin’ alive.
https://vine.co/v/ev2EWn9nhI6
Onda dolazi trenutak kada kreće gorepomenuti Safe and Sound, koji izvode prvo u originalu, pa onda u nedostatku svojih pesma, kasnije izvode u još dve različite verzije, nešto kao što Peđa D Boj radi sa Jugoslovenkom, koju ima snimljenu u 60 različitih verzija. U jednom trenutku, drugarici pored mene govorim, kako bih ovaj bend rado video na sopstvenoj svadbi pre nego što dođe ujka Neđo sa svojim repertoarom i baš tada izlaze organizatori na binu i jedan od njih prosi devojku pred punim Main stage-om. E, sad koliko je ovo kul, ili nije, to je na vama da procenite, ali sasvim je sigurno da je lik osetio taj chill svadba momenat kod ovog divnog benda.
Capital Cities završavaju svoj nastup, nekoliko članova čak ostaje na bini da igra dok tonci Faithlessa postavljaju opremu i onda kreće borba za život i zauzimanje što boljih pozicija za ovaj kultni sastav. Neka ekipa je provalila taktiku da povedu svoju debelu drugaricu, gurnu je na druge ljude i tako obezbede prostor bliže bini, noseći se mišlju da se niko neće ljutiti na devojku, ako ih gura. Smart move, nema šta.
A šta reći o možda najvećem headlineru ove godine. Zvuk perfektan, ozvučenje i osvetljenje isto tako. Četiri dana sam izbegavao ono što je bilo neminovno za čoveka od dva metra na koncertima, a to je da me neko pogodi čašom piva u glavu, ali rek’o, nema veze prijatelju, sve te razumem. Ako već ne može na sopstvenoj sahrani opelo da mi drži Morgan Freeman, molim vas da mi dovedete nekako pevača Faithlessa Maxi Jazza da prozbori koju. Sama njegova pojava na bini tera vas da zagrlite bližnjeg svoga. Ređaju se hitovi Mass Destruction, God is a DJ i naravno nezaobilazna Insomnia gde bi po Ustavu svake zemlje, trebalo da bude dozvoljeno da posle ove pesme, krivično ne možeš da odgovaraš za povrede koje naneseš ljudima u okolini. Dalje o ovom nastupu neću da pričam. Dosta vam je, mogli ste da dođete, a i bio vam je prenos na RTS-u.
Faithless napuštam tehnikom koju sam naučio gledajući seriju Un paso adelante, kako bi što pre stigao na Dance arenu i nastup britanskih elektro pionira (joj Stefane, ajde ne proseravaj se) Leftfield, koji je bio odličan, ali nažalost nisam mogao da ostanem do kraja nastupa, jer sam morao da vodim ovog što mesečari iz prvog pasusa na Fusion stage, kako bi legao na lazy bag i odmorio malo, a inače Tegla.rs ga je poslala da mi pomogne u izveštavanju sa četvrtog dana.
Dolazimo na Fusion, a tamo ni manje ni više, nego Rambo Amadeus. E sad, moja teorija je da on može da održi vrhunski, ili baš baš baš baš baš baš baš baš loš koncert. Nažalost, u pitanju je bilo ovo drugo. Mislim da jednu pesmu nije pošteno odsvirao, jedino sa čime me je čačnuo jeste sekvenca od 20 sekundi sviranja Ulaska u harem od Točka, ovo drugo je za zaborav.
Ovogodišnji Exit, barem što se mene tiče, zatvara Hladno Pivo na Fusion Stageu. Opšte je poznato da su te svirke na Fusionu u ranim jutarnjim časovima poslednjeg dana vrhunske i tako je bilo i ovog puta.
Šta da vam kažem ljudi? Završio se još jedan Exit, po imenima gledano, dosta slab, a što se tiče druženja i zabave, tu Exit nikad ne može da izneveri. Mislim da niko od 2010. eventualno 2011. ne dolazi na ovaj festival zbog vrhunskog programa, već zbog druženja. Bilo mi je zadovoljstvo da vam se javljam svakog dana (opet izvinite za onaj treći dan) i nadam se da sam vam barem malo preneo atomosferu sa ovog zbivanja. Ako nisam, vi onda otvorite tipa Blic i čitajte izveštaje za penzionere. Do sledećeg festivala (verovatno Szigeta) pozdravlja vas vaš Pefi.
Autor: Sir_Psycho_Pefi
COMMENTS