Zahvaljujući carevima iz Computerlanda ponovo smo dobili najnoviju igru na testiranje. Ovog puta smo bili dodatno privilegovani, jer nam je igra stigla par dana pre zvaničnog izlaska u ostatku sveta (u Japanu je izašla krajem marta). E sad, kada sam počeo da igram, krenulo je preispitivanje da li su oni stvarno prijatelji, ili žele na težak način da nam kažu da ipak to nije to.
Zašto? Igrica je toliko teška, kao druga sezona True Detective. Neprijatelju ne poželeo takvo mučenje! Možda zvučim kao razmaženo derište koje je naviklo na igrice gde možeš da biraš nivoe težine i da onda kada bude teško sa lakoćom nastaviš dalje. Ovde to nije slučaj. Igrica nema opciju za biranje težine. Po defaultu je nameštena na HARD. Ono što je moguće birati jeste klasu i sam izgled vašeg igrača. To vam na kraju i dosadi posle pokušaja pronalaženja najbolje opcije sa kojom treba igrati. Ostavite sve kako je namešteno i krenete u mučnu avanturu.
Da ne bih zvučao kao da sam poprilično isfrustriran i da sam kao Kalimero koji viče Nije fer! Nije fer!, malo da objasnim o čemu se zapravo radi. Treći deo serijala Dark Souls, zajedno sa ekskluzivom za PS4 Bloodborne, kompletira jednu celu sagu (to srećom ne znači da neće biti još igara iz tog serijala). Vas dižu iz mrtvih i krećete u borbu sa raznoraznim monstrumima i čudovištima kroz različite mračne, ali živopisne krajolike (ovu rečenica koristim od trećeg osnovne). Kako napredujete tako se surećete sa velikim kraljicama (nikad mi nije bilo baš najjasnije zašto se boss fight kod nas tako zove). U zavisnosti od klase koju izaberete zavisiće vam i oružije koje posedujete. Priča je i dalje malo misteriozna, kao osmeh Ivane Žigon, i ne dobijate mnogo odgovara tako lako tokom igre. Igrica je rađena za nove konzole i naravno PC tako da grafika pršti.
Ono što igru (tj. ceo serijal) čini posebnim je sama mehanika igranja koja je za nekog ko je prvi put igra, kao što sam ja u ovom slučaju, prilično teška i frustrirajuća. U prvi mah sam se osetio kao mazohista i nisam kapirao kako to neko može sebi da radi. Mogu slobodno da kažem da je nivo iznerviranosti zbog neprefektnog igranja isti kao za početno igranje Super Mario ili Contra 3, koju btw smatraju za najtežu igricu ikada napravljenu. Ali vremenom kako učite na greškama i nepažnji, igrica polako postaje vrlo zanimljiva i kapirate kakvo je to remek delo.
Igru možemo preporučiti samo ozbiljnim mazohistima, koji na primer mogu da gledaju svaki film Dejana Zečevića do kraja.
Autor: Mackecar
COMMENTS