Iza nas je još jedan FEST. Još jedna filmska revija, jednog od retkih preostalih SFRJ giganata, koji deli sličnu sudbinu sa fabrikama i preduzećima koja su do jaja poslovala pre 40 godina, a koja danas mogu da se pohvale proizvodnjom zidnih kalendara sa svojim logoom. FEST iz godine u godinu pokazuje svoju prevaziđenost. Pre svega, zbog programa bez mnogo smisla, iako će nas oni uveriti da postoje raznorazne celine sa punim imenom i prezimenom. Umesto da se potpuno okrenu prezentovanju svega onoga što se dešava u regionalnom filmu, i barem tako pokušaju da povampire delić glamura iz bivše nam države, FEST nam i dalje maže oči oskarovskim filmovima, koje smo svi već poodavno gledali na kompu, kao i gostima tipa “onaj lik što je glumio jednom u onom filmu”, ili kandidatom na predstojećim izborima za gradskog poslanika, Ralfom Fajnsom.
Ne želim nekoga da uvredim, ali primarna publika FEST-a su postale moja tetka i strina. Žene koje ne znaju da koriste torente, ne plaćaju Netfliks, ali znaju da ako je nešto nominovano za Oskara u kategoriji najbolji kostim i najbolji strani film, onda mora da valja. Sa mnogo manjim budžetom i reklamom, Slobodna Zona i FAF šiju FEST, što programom, što sveukupnim smislom.
E, sad kad sam sebi pucao u nogu i obezbedio da više nikada ne dobijem akreditaciju, mogao bih da kažem i nešto dobro. Kao što sam već pomenuo, na ovom festivalu se okupi crème de la crème regionalne produkcije, plus domaći filmovi koji misle za sebe da valjaju, kao i neki alternativni (autorski, garažni, zovite ih kako hoćete), koji neće videti bioskope, ali se čuvaju za premijeru na ovoj filmskoj smotri. Loša stvar kod svega ovoga je što su to ipak domaći filmovi. A svi znamo da oni nisu baš dobri.
Međutim, ja sam rešio da odradim jedan omanji eksperiment, i da pogledam sve domaće filmove koji se ove godine budi davali u bioskopu, od amaterskog filma, do autorskih filmova koji prate život jednog vetra od Kalemegdana do Tašmajdana, pa do “Kursadžije The Movie” projekata. Radni naziv projekta mi je #mazohizam. Neki ljudi vole da budu ponižavani i da im domine razmazuju fekalije po leđima, ja volim da gledam domaće filmove. Ne osuđujte nas! Zbog fokusa na domaći film, promakli su mi neki naslovi. Neki slučajno, neki malo manje slučajno, mada proklijaće oni nekada pod laticama ruskih torenata.
Tako da delimo listu na dva dela. U prvom ću u nekoliko kratkih crta predstaviti nešto malo stranih i regionalnih koje sam pogledao. A onda sledi #mazohizam, iliti čista domaća kinematografija.
Cold War
Pavlikovski je verovatno najpopularniji poljski reditelj danas, sa već patentiranom crno belom fotografijom, koja kao da je ispala iz nekog matorog albuma za slike, pa je moderno retuširana. Doduše, zbog greške u koracima, gde je prvo upotrebio pesmu Svilen konac u filmu, a zatim rekao da je to čuvena hrvatska pesma, možda bi i njega trebalo da preimenujemo u najpopularnijeg slovačkog reditelja. Da, ovde ima pesama, I nešto je kao istočnoevropski mjuzikl, sa pevanjem i igranjem kola, ili kao neki La La Land sa folklorom. Ako ste voleli njegov prethodni film Ida, o mladoj kaluđerici koja bi malo da živi po krilatici “mlado, ludo, a zna da se šminka”, onda ćete voleti i ovaj film. Ako niste voleli, onda ne znam što ste ovo gledali. Odnosno, to sam se ja pitao dok sam gledao Cold War, jer Idu i te kako nisam voleo.
Crni anđeo
Gej Pinki i Švaba u Argentini ’70-ih, s tim što umesto turbo dizel pozadine, momci cepaju šlagere. To je najbliži opis ove drame, koja bi trebalo da nas šokira odsustvom emocija, kao i da nas zabavi retro slikama ’70s mode Latino Amerike. Više uspeva u ovom drugom, nego u ovom prvom. Jedino što do kraja ostanete fascinirani koliko je glavni glumac lep.
Aleksi
Kod regionalnih filmova, krenućemo sa prvencem Barbare Vekarić, koji ima lepe slika hrvatskog ostrva, par lepih golih kadrova mlade hrvatske zvezde Tihane Lazović i… pa to bi bilo to, ne donosi osim toga baš ništa. Naslovna Aleksi je antipatična koliko to može biti razmažena, tvrdoglava i pomalo pritupa bogatašica, koja želju roditelja da ostane u provinciji i pravi skupoceno vino, menja za želju da ode u Berlin, da bi se bavila, pazi sad, fotografijom. Krajnje originalno. Na kraju film, nas prilično udavi Aleksinim izborima i neizborima, da vas u suštini zabole gde će i kako ova devojka završiti.
Osmi povjerenik
Ovaj film bi mi verovatno bio omiljeni sa ovogodišnjeg FESTA, da je imao dobrog reditelja, koji bi umeo da isprati očigledno fantastičan literarni predložak. I ne, ovo nije jedna od onih “knjiga je bolja” priča. Knjigu nisam ni pročitao. Samo se vidi iz svakog ćoška koliko su ovde već izgrađeni likovi i to izmišljeno ostrvo Trećić, i da reditelj Salaj, iako se trudio, nije uspeo sve to da uništi. Na ostrvo, za kaznu, stiže član vladajuće partije da uspostavi lokalnu samoupravu, iako je njih sedam pre njega pokušalo i nije uspelo. Tamo zatiče hard core zatucane otočane, koji pričaju na svom jeziku, imaju svoje zakone i jebe im se za Hrvatsku. Ali mic po mic, stvari se sređuju, sa epizodama i likovima kojih se ni Lost ne bi postideo. Ne, nema Mire Furlan. Priča podseća na neke Tornatoreove ranije radove, kao i generalno na old school italijanske filmove, sa srcem dovoljno velikim da se otme od rediteljeve (slučajne) zamisli, da bi ovo trebalo da bude TV drama za subotu popodne na HRT 3.
Poslednji Srbin u Hrvatskoj
Za kraj, najbolji nedomaći film sa FEST-a dolazi iz susedne Hrvatske. Scenario za koji sam čuo pre sto godina i za koji sam mislio da će biti baš užas, u stilu gomile drugih projekata svojevremeno najavljivanih po forumima, koji su ispadali prosečni i loši filmovi o seks robotima u svemiru ili o Crnogorcima na privremenom radu u Beogradu. Međutim, Predrag Ličina je uspeo da iz zabavne priče o zombi apokalipsi u Hrvatskoj, gde je jedini lek srpska krv, napravi zabavan film o zombi apokalipsi u Hrvatskoj, gde je jedini lek srpska krv. I da, uspeo je da uvredi verovatno sve narode i narodnosti. Taman kad pomislite da malo više naginje na našu stranu, ima i tu tvista, Koliko je film uspeo, najbolje se vidi u sali, jer je ovo full time bioskopska zabava, sve vreme se gleda sa smeškom, a ima i po kojeg gromoglasnog smeha. Definitivno bolje od “urnebesnih komedija” koje nam se povremeno nude, ali se ne sećam da se na njima iko smejao. Dovoljno je trashy da ispoštuje žanr, dovoljno nije horor da bi i oni što vole palamuđenje i skrivene poruke u komedijama mogli da budu zadovoljni. Čitaj – ja.
#MAZOHIZAM
Rečnikom mazohiste, poređao samo ove domaće filmove od najbolnijih, skoro pa negledljivih kreacija, potpuno stranih neiskusnom oku i gledaocu nedovoljno upoznatim sa novim domaćim bullshitom, ka onim nešto boljim, koji mogu čak i da se gledaju i mogu da se preporuče ljudima koji zaista gledaju filmove. Uleteo sam u ovo iskustvo svim čulima i bez safe worda, i evo šta je od svega toga ispalo.
9. Iz ljubavi
Iz ljubavi se mnoge stvari radne, pa i nastaju filmovi. To se na ovom primeru doduše ne vidi. Ne znam zašto je ovaj film napravljen, ni šta je autor njime želeo da nam kaže. Gomila likova besciljno luta između Poljske, Srbije i hrvatskog primorja i učestvuje u besmislenim razgovorima, gde tek nakon otprilike pet minuta razmenjivanja rečenica sa našim glavnim junakom, kog tumači Igor Đorđević, saznajemo ko mu je partner u kadru, da li devojka, prijateljica, švalerka, otac ili očev prijatelj. Jedini film sa kog sam imao poriv da izađem, ali sam se ponadao da će do kraja pasti scena trojke. Uzalud sam se nadao.
8. Pijavice
Dragan Marinković je autor verovatno najbolje stonerske komedije stvorene na ovim prostorima u poslednjih dvadesetak godina – dela pod nazivom Bumerang. Tako da uvek postoji barem par procenata nade, da će neki njegov film biti zanimljiv uradak, mada ne znam zašto, jer ovaj autor iza sebe ima i jedno ultimativno trash iskustvo, kao što je Vizantijsko plavo. U svakom slučaju, zajedničko za sve ove filmove, pored reditelja, je i Lazar Ristovski, koji na krilima mitinga SNS-a snima ko sumanut. Ovaj nazovi triler, sniman po literarnom predlošku Davida Albaharija (koji kako čujemo nije konsultovan za potrebe scenarija), bavi se malo tajnim službama, njihovim bivšim i sadašnjim članovima, malo jevrejskom manjinom u Beogradu, ali sve u svemu, nema mnogo toga da se vidi, osim par scena golotinje, ako vam je do toga. Čari koprodukcije su nam donele da kao nekada imamo izmešane srpske i hrvatske glumce, što je lepo, ali bi ti isti glumci mogli malo i da se potrude u svojim ulogama, jer u suprotnom dobijamo tvrde zagrebačke akcente u sred Beograda devedesetih, kao i dorčolska tvrda slova u centru Zagreba.
7. Aleksandra
Saša Radojević godinama unazad prva male, nezavisne, amaterske filmove, koje on i njegove kolege koje učestvuju u tim projektima, nazivaju – garažni film. Jako bih voleo da mi se ovi filmovi dopadaju, jer smatram da našoj kinematografiji fali doza zdravog amaterizma. Međutim, uglavnom su negledljivi, nepotrebni, i na kraju je jedino što vam drži glavu usmerenu ka platnu, to što se možda iznenada pojavi neko koga znate iz grada.
6. El Pepe, Una Vida Suprema
Nekada dokumentarni film može da vam posluži da ispričate priču, bez ograničenja igranog filma, a nekada, kao u ovom slučaju, može da bude samo izgovor da napravite produženi televizijski prilog, o nekom liku ili događaju koji vas zanima. Doduše, poslednji put kad se Kusta bavio dokumentaristikom, pravio je film o Maradoni, a ustvari je pravio film o sebi, i poredio se sa fudbalskim genijem iz Argntine. Ovde se nije upoređivao sa najsiromašnijim predsednikom na svetu, kako vole da nazivaju Pepea Muhiku. Samo je statirao i smeškao se, dok je Pepe prepričavao svoju životnu priču, kako je od pobunjenika u Urugvaju, postao predsednik kome ne treba bogatstvo. Super. ‘Ajd sad okreni kanal, da vidimo šta još ima na Tv-u.
6. Psi umiru sami
Mnogo sam želeo da mi se dopadne ovaj film. I nadao se da će barem nešto ispasti iz svega ovoga. I na kraju ne mogu da ga mrzim ili kritikujem, jer je barem pokušano nešto drugačije, u žanru potpuno stranom za naše podnobllje. Ali ipak je sve ispalo nedorečeno, tehnički traljavo, gluma je na ivici katastrofe, itd… Kada bih vam prepričao šta se zbiva i gde ide zaplet, spojlovao bih vam, a to ne želim, jer biste mogli da se iscimate do bioskopa, barem da ispoštujete ovaj naš SF pokušaj. Da, udaviće vas nepotrebna melodrama u sredini filma i prazan hod, koji ipak više naginje arty pokušajima, nego bioskopskim ostvarenjima, ali mislim da treba dati još jdnu šansu mladom Nikoli Petroviću, da nastavi u ovom pravcu i ovim malo čudnijim žanrovima, pa možda i bude nešto od njega. I da, možda ipak malo iskusnije glumce treba kastovati sledeći put.
5.Delirijum tremens
Goran Marković ima jedan od najboljih nizova u istoriji srpske kinematografije, gde je od Specijalnog vaspitanja, do Sabirnog centra uspeo da veže sve sama remek dela. Što je dovoljno da ostane upisan u istoriji srpske kinematografije zlatnim slovima. Ali postoji i ovo posle, što nikad nije dobacilo ni do polovine kvaliteta pomenutog niza. Delirijum tremens nastavlja tamo gde su Turneja, Falsifikator i ostali stali. S tim što ovde nema podteksta koji ume da svojom pretencioznošću iznervira, pa je priča o glumcima i alkoholizmu, samo priča o glumcima i alkoholizmu, a ne nešto tipa “pijani glumci su ustvari opijenost srpskog naroda pod Vučićem”, ili štagod. Međutim, moj lični problem sa ovim filmom i ovom pričom je to što ja nikada nisam verovao u to da glumci moraju da piju, jer se previše daju na sceni. Brate, ne jedi govna i pij to piće kao i sav normalan svet i snosi posledice kao čovek, ne serendaj o svom telu kao o belom platnu na kom ti utiskuješ svoju umetnost.
3.Šavovi
Miroslav Terzić je pismen reditelj i to se videlo i na njegovom prošlom filmu Ustanička ulica. Međutim, iste probleme i mane je preneo i na svoj novi film. Kad god fali drame i objašnjenja, mi dobijamo ćutanje, kao da živimo u predgrađu Stokholma, a emocije smo videli samo na TV-u, u reprizi nekog matorog Almodovarovog filma. Mislim da ovakve situacije, sa ovoliko teškim temama, traže i besnije ponašanje junaka u bezizlaznim situacijama, a ne ćutanje i gledanje kroz prozor. I pored toga, odlična Snežana Bogdanović uspešno nosi putanju svog lika, od majke koju 20 godina lažu da joj je tek rođena beba umra, trenutka novih otkrića u vezi sa slučajem. Dugo nisam video ovakav masterklas neke domaće glumice na filmu. Težak film, teška priča, ali sa razrešenjem. Ipak, fali autentičnosti naše sredine, dok na neke tehničke postupke i ponašanja pojedinih likova, možda možemo i da zažmurimo na jedno oko.
2. Reži
Posle niza domaćih filmova u kojoj se masa ljudi ponaša nerealno za naše uslove i podneblje, bilo je osveženje gledati jedan sa nekim dodirom sa realnošću. I gde se mladi ljudi ponašaju kao debili, što i jesu. Sad, da li su zaljubljeni, ili samo uništeni svakodnevicom raznoraznih zabluda, to je manje bitno. Kroz jedan dan, i zamalo pa jedan kadar, pratimo srednjoškolku koja raskida sa dečkom, dopisuje se sa njim i valjda miri , a da je pritom tokom filma ubodu nožem u stomak, probaju da je siluju i na kraju je zakrpe kod veterinara. Znači jedan prosečan dan u životu sedamnestogodišnjakinje. Šta je problem? Mlada Kristina Jovanović igra tomboy lepoticu na nivou mlade Anice Dobre ili Branke Katić, dok ceo film sigurno režira Kosta Đorđević, koji je imao zanimljiva rešenja i u svom prvencu S/Kidanje. Iako je celo moje okruženje preziralo ovaj film, ja sam nalazio da je zanimljiv i simpatičan, tako da navijam za ovog tipa.
1. Slučaj Makavejev
Nekada dokumentarni film može da vam posluži kao izgovor da napravite produženi televizijski prilog o nekom liku ili događaju koji vas zanima, a nekada kao forma kojom možete da ispričate priču, bez ograničenja igranog filma. Tako je u slučaju novog filma Gorana Radovanovića. Ovo je svakako najbolji film FEST-a, bio domaći ili ne. U nepunih 80 minuta, Radovanović nam kroz tajno snimljene magnetofonske trake prikazuju raspravu koja nije bila otvorena za javnost, a na temu filma WR Misterije Organizma. Možemo da čujemo kako su ga filmski radnici branili, a “obični ljudi’’ napadali, moralno uvređeni i zgroženi parolama koje Milena Dravić ispaljuje u filmu. Na kraju smo mogli da čujemo i Makavejeva i šta ima o svemu tome da kaže, a s obzirom na njegovu skoriju smrt, čini se kao da nam se obraća sa onog sveta.
COMMENTS