The Predator
Dobili smo novog Predatora! Tu bismo slobodno mogli i da završimo tekst, jer kome to nije dovoljno, taj sigurno neće ni pokušati da gleda, a ako je već seo da gleda, naći će sigurno nešto što će mu se dopasti. Ili sam bar tako mislio nakon početnih recenzija koje su The Predator u poretku franšize stavljali na drugo mesto, nakon neprikosnovenog originala, dok sam kasnije bio prilično iznenađen opasnom količinom hejta koji je ovaj nastavak dobio. Kako volim da izbalansiram stvari, istina jeste negde na sredini, a pošto mi je Rasta Svemirski Ubica jedno od omiljenijih stvorenja u bilo kom mediju kroz koji je prošetao, krenućemo od pozitivnih stvari. Prvo, ovo je film Šejna Bleka. I to film Šejna Bleka u scenarističkoj saradnji sa Fredom Dekerom. I kao svaki film, koji je film Šejna Bleka, a pritom film koji je film Šejna Bleka u scenarističkoj saradnji sa Fredom Dekerom, liči na film Šejna Bleka (ok, prekidam foru, nije ni meni toliko smešna), uz dodatak dečje razigranosti. Valjaćete se od smeha na pojedinim deonicama uz vrhunske replike koje samo Blek ume da skocka, a samo ovako ludačka ekipa (bukvalno) ume da iznese. O akciji nećemo trošiti reči, naravno da je izvedena odlično, uz par scena za pamćenje, sa mnogo krvi, tuče i pucnjave. E sad, već od akcije, odnosno njenog trajanja krećemo i sa manama, jer je film svarno mogao da prebaci bar još 20 minuta, i to u delu sa nadrkanim Mega Predatorom, koji nam je minimalno pokazao šta sve može, realno ga nema dovoljno, a i naši ludaci ga sjebu brže nego što smo i mi očekivali. Tek nismo očekivali jer glavni baja, kog nam sve vreme opisuju kao opasno zajebanog glavnog baju, ništa posebno nije prikazao od te svoje zajebanosti, i u nekom ranijem Šejnovom filmu bismo ga pre zamislili kao laprdalo za popunjavanje vremena, nego na prvom mestu na špici. Ne treba očekivati, ne od nekog nastavka, nego ni od jednog filma ikada, da uhvati duh Mektirnanovog klasika, ali mora se priznati da je, i pored mnogo prosutih telesnih tečnosti i organa, ovo i dalje baš film za decu. Malo zbog same postavke (sa maltene pa glavnim likom sina glavnog baje, koji to baš i nije), a malo i zbog načina odvijanja radnje, čiju banalnost jedino mogu da shvatim ukoliko je namerno uprošćena za petogodišnjake. Verovatno je sve to uticalo na ljude da baš krenu sa pljuvanjem filma, a kad jedan popljuje, ostali odmah skupljaju pljuvačku, i na to da The Predator neće dobiti makar onoliko pohvale koliko je zaslužuje. Čak i da to nije mnogo, Predatori su urađeni fantastično, akcija je konstantna, uz međusobna podjebavanja ekipe dobijamo i gomilu meta forica, što bi trebalo da je sasvim dovoljno za jedno bioskopsko ili TV popodne. A nema ni toga više previše, da se ne lažemo.
Gledati samo sa onima koji ne misle da ste debil kad se proderete Get to da choppa!
Mandy
Ako je negativan hajp pojeo novog Predatora, pozitivan hajl je Mandy digao u nebesa. Sad, koliko je preteran hejt zaista preteran u prvom, toliko su hvalospevi u drugom slučaju relativno neutemeljeni. Ok, imate ovde zaista izuzetna vizuelna rešenja, prelepu fotografiju, inventivnu režiju, raznorazne tehničke i umetničke zahvate, što se od filma Panosa Cosmatosa i očekivalo. Tu je i nostalgija za osamdesetima, odnosno onome kako zamišljamo da su osamdesete izgledale, uz polu-meta uplive filmova, muzike, knjiga i reklama, koje treba da nas podsete da je to vreme bilo idealno za pop-kulturu. Jeste, ali je i svako drugo, pa naravno i sedamdesete i šezdesete, koje se ovde prozivaju pre svega kroz glavnog negativca, propalog hipi muzičara, koji je osnovao svoj kult. Poznato? Sektaši će pokušati da otmu ženu iz naslova, inače suprugu glavnog junaka kog tumači Nikolas Kejdž, sve će da ode u vražju mater, i onda kreće totalna osveta. Dakle, bilo koji film koji se štancovao na VHS-u u poslednje dve decenije dvadesetog veka. E, ono što je ovde drugačije je upravo taj nadrealni ugođaj, uz psihodeličnu režiju i montažu, a bogami i ovo malo što liči na scenario nije baš bez uticaja nekih halucinogena. Ambijent je fenomenalan, šume Belgije su odlično odglumile šume Kalifornije, a zbog pomenutg reditelsjkog postupka, povremeno liče na nešto što nije ni sa ove planete, ni sa ove ravni postojanja. Sve to prati poslednji rad prerano preminulog kompozitora Johana Johansona, koji je ovde kombinovao elektroniku i dron metal i potpuno pogodio planiranu atmosferu filma. Tu će se pojaviti i druga grupa negativaca koju zaista morate videti da biste poverovali da postoje, ali je glavni adut filma sigurno Kejdž i njegova karakteristična “gluma”. Njegova šmira je već postala legendarna i od predmeta sprdnje postala razlog zašto ga neki reditelji zovu za svoje projekte. Ok, i dalje je sprdnja, ali ovakvom ludilo od filma fenomenalno leže scene gde Kejdž solira grimasama i previjanjem po nekoliko minuta, a onda stuče flašu votke ili pošmrče pun sto kokaina. Sve što sam nabrojao obećava remek delo, što bi možda i bio slučaj, da film nije jedno pola sata duži, da svo umetničarenje vremenom postaje malo zamorno. Znam da je stilizacija poenta filma, ali malo naturalističkog pristupa, ne bi škodilo. Fanovi Cosmatosa i njegovog prethodnog filma Beyond the Black Rainbow će sigurno uživati, meni je Mandy čak i bolji, ali će vas na kraju ipak malo previpe boleti glava, a nije da ste se baš toliko dobro zabavili. Valjalo bi sačekati da se pojavi Tarantinov Once Upon a Time in Hollywood, pa da se oba filma pogledaju kao double bill, mislim da će to biti jedan fenomenalan midnight movie ugođaj.
Gledati sa bilo kim ko može da izdrži više od par minuta Kejdžovog kreveljenja.
Upgrade
Hajp može da izdigne ili da uništi film, ali evo i naslova koji mi je zamalo potpuno proleteo ispod radara. Novitet Lija Vanela, odgovornog za serijale Saw i Insidious, retko je žanrovsko delo ovih dana koje niko nije uzdizao u nebesa, iako ima sve predispozicije da postane kultno. Bazirajući se na nasleđu velikana mešavine SF-a, horora i akcije, Verhovena, Karpentera i Kroneneberga, Vanel nam predstavlja jednostavnu priču o automehaničaru kojem u napadu ubijaju ženu, on ostaje vezan za kolica, a zatim se čudom tehnologije vraća na noge i dobija kompjutersko navođenje kroz futuristički svet. Suprotstavljenost digitalnog i analognog jedna je od osnovnih tema, jer naš junak ne voli mnogo tehnološke novotarije, i dalje voli sam da upravlja svojim automobilom i ne sluša generisane plejliste kuće-kompjutera, već voli sebi da pusti bluz na ploči. Ako vam je ovo nategnuta simbolika, biće vam još teže da prihvatite borbu sa gedžetom koji potpuno upravlja vašim telom, što na kraju sve preraste i u pravi telesni horor. Ipak, ako ste fanovi sajberpank žanrovaca s kraja prošlog veka, pronaći ćete ovde mnogo detalja, koji će vas držati do kraja ovog pitkog filmića. Dizajn budućnosti je urađen odlično, s obzirom na mali budžet, i sve odlično funkcioniše, čak i uz ne baš preterano dobru glumu i činjenicu da je film pokrenuo mnogo tema, a nijednu nije razradio do kraja. Zamišljamo da bi ovo mnogo bolje funkcionisalo kao jednosatna epizoda Black Mirrora, uz predvidim antiklimaks depresivni kraj. Savet redakcije: pregledajte dobro šta vam se nudi po web pijacama, ima tu još svašta da se iskopa.
Gledati sa ljudima koji se plaše tehnologije ili samo vole da pogledaju dobru SF šorku.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS