Baby Driver
Ako bi Edgar Wright režirao reklamu za stambeni kredit, dobra je šansa da bih poklekao i rekao sebi “pa da, realno, treba mi stan”. Nakon “sladoled trilogije”, koju sam voleo čak i u trenucima kada mi se nije sviđala, i Scotta Pilgrima kog sam pogledao 7+ puta, uprkos tome što Michael Cera igra naslovnu ulogu, ponovo sam izašao iz bioskopa fasciniran onim što sam video. Wright možda nije najbolji na mestu scenariste (što se ovde jasno primećuje u nekim nezgrapnim delovima dijaloga), ali je kao režiser briljantan. Glavni junak – Baby, the getaway driver – kroz dobar deo filma drži slušalice na ušima i time nam uliva saundtrek u narativ, koji, opet, savršeno prati ritam muzike. Uz sve to, i Wrightove savršene tranzicije iz scene u scenu, i vrhunsku ekipu glumaca (pored mladog Ansela Elgorta u glavnoj ulozi, tu su i Kevin Spacey, John Hamm i Jamie Foxx), Baby Driver je bukvalno poslastica za sva čula. Pod uslovom da tu i tamo zažmurite na jedno oko kada nategnute replike izazovu pokoji krindžić. A ukoliko posle filma ne dobijete želju da uz glasnu škripu guma i napanjenu muziku odjezdite u daljinu, negde ste pogrešili u koracima.
Gledati sa zvukom nagruvanim do daske.
Atomic Blonde
Uprkos činjenici da sebe smatram velikim ljubiteljem stripa, ovog puta sam ušao u bioskop sa bukvalno nula predznanja o ovoj filmskoj adaptaciji – osim činjenice da negde postoji nacrtana podloška za istu (The Coldest City, Anthony Johnston & Sam Hart, Oni Press, 2012 – ispostavilo se da je prilično dobar). Sve što sam znao o Atomskoj plavuši, naslutio sam iz trejlera. Charlize Theron pravi haos u maniru jednog Johna Wicka (ima smisla, budući da je režiser radio deo tog filma i osmislio svu koreografiju za isti). No, iza Charlize u ulozi top MI6 agenta i divne koreografije (i jedne od najboljih scena borbe koju sam poslednjih godina video), ovaj film je u suštini špijunski triler smešten u Berlin pred sam pad Zida. Glavna junakinja je poslata u srce podeljene Nemačke kako bi se sastala sa kolegom i predupredila produžetak Hladnog rata. Iako iz scenarističkog ugla ne predstavlja ništa novo, film me je u više navrata držao na ivici sedišta. Na sve to dodajte odličan saundtrek i eto vam koktela koji možda nećete dugo pamtiti, ali će barem biti sladak dok se konzumira.
Gledati obučen u trenerku sa tri vertikalne pruge, uz votku sa ledom.
Autor: Nenad Jovanović
Goon: Last of the Enforcers
Sportski filmovi imaju najprecizniju formulu na svetu: autsajder dobije šansu – počne da trenira – ima neku dilemu ili sukob – počne da gubi – vraća se na noge i pobeđuje (ili bar dobija nekakvo zadovoljenje). Tu formulu je pre nekoliko godina odlično preneo Goon, najbolji film koji Kevin Smit nikada nije napisao, a sada je došao red i na nastavak. Drugi deo ove priče o hokejašu koji je pre tabadžija nego igrač, ali ima mnogo dobru dušu, otišao je još više u preterivanje i štrokave fore, tako da se definitivno ne preporučuje osetljivim osobama, ali ćete vi ostali sigurno uživati u novim avanturama Šon Vilijam Skota, kao priglupog “enforcera”, i ostale bratije u niželigaškom kanadskom klubu. Možda naučite i koju o roditeljstvu i braku, ali ćete sigurno da naučite da je Kris Pret bolji sin Kurta Rasela, nego njegovo pravo potomče Vajat. Jbg, dečko se trudi, ali ima harizmu jedne ozbiljne cepanice. Još ako neko zavoli hokej…
Gledati sa prijateljima iz mladosti, da vidite kako vam možda i nije toliko loše.
A Dark Song
Uvek vas upozoravam kada pišem o hororima koji su spori, jer to ume da ne legne velikom broju ljudi. A čak iako volite takve filmove, ovaj vam se možda ič ne svidi. Ukoliko ste ipak spremni za avanturu, shvatićete da ste gledali nešto potpuno različito. Možda ne bolje, ali sigurno drugačije od ostalih naslova kojima nas bombarduju poslednjih godina. Debitant Liam Gavin je krenuo stopama nekoliko svojih savremenika i za prvi film odabrao priču koja će ga ili učiniti novom zvezdom, ili mu zauvek uskratiti mogućnost za bavljenje kinematografijom. Ukratko, ovde ćete tokom nešto jače od sat i po pratiti ritual prizivanja demona (ili već nekog nadnaravnog bića), kroz sve njegove faze. Bukvalno. Sve počinje kada žena, koja oplakuje stradalo dete, poziva okultistu pijanduru da obavi ritual, jer niko drugi ne želi. Onda on njoj objasni šta bi trebalo da rade, i onda oni to rade. Dakle, nešto što bi u drugoj varijanti bile scene od ukupno desetak minuta trajanja, ovde je ceo film. I to je ok, ako se naviknete na tempo, jer njih dvoje prave odličnu dramatiku između sebe, i zaista se povremeno zapitate da li je magija zaista ovoliko teška, ili su samo oboje za ludnicu. Da vam ne otkrivam detalje, jer vas sitni preokreti teraju da ostanete do kraja. Ponavljam, možda ne najbolji film godine, ali sigurno jedan od najmanje običnih.
Gledati sa onim metalcima iz srednje škole i nalupati im šamare jer su amateri.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS