Okja
Kad te izviždi blazirana publika festivala u Kanu, možeš da pretpostaviš da si uradio nešto dobro. Doduše, Okja je na premijeri doživela negativne reakcije pre svega jer se radi o Netflixovom filmu, koji nije imao (niti će imati) redovnu bioskopsku distribuciju, te su se mudre glave i učenjaci našli pozvani da lamentiraju nad propašću kinematografije i sveta uopšte. Da su se malo strpili, skapirali bi da u ovom filmu ima i te kako mesa za njih (ovo je smešno, sačekajte par rečenica da biste shvatili), i da je u pitanju prilično aktivističko ostvarenje. Južnokorejac Bong Džun Ho nastavlja sa trpanjem gomile tema u jednu priču, pa uz akciju i komediju, dobijamo i ekološku priču, zaštita životinja priču i čovek i pas priču. Pas je ovde ogromna super-svinja (tako se zvanično zove), koja izgleda kao mutirana mešavina istog tog psa i nilskog konja. Tu je i zla korporacija Mirando (ne, uopšte ne priziva Monsanto), koja želi da se predstavi kao zaštitnik okoline, a zapravo je najveći GMO zlotvor na svetu. Dok se (sjajna) devojčica bori za svog džinovskog ljubimca, susrešće se i sa nekom verijantom PETA-e, hipsterčinama koji idu okolo, oslobađaju životinje, a zapravo prave još veće gluposti. Tilda Svinton dominira kao negativka, sa sve grotesknom zubnom protezom, i naravno u duploj ulozi. Osim klinke i samih super-svinja, ovde nema potpuno pozitivnih likova, svi bi nešto da ućare, pa Ho ostaje na liniji svojih ranijih distopija i mračnih trilera. Da ne pominjemo da će vam ogaditi celu mesnu industriju. Naslovna živuljka je odlično dizajnirana, jedino što CGI povremeno zavrišti da je veštački, ali bože moj, kapiram da bi rađenje toga fizičkim efektima bilo nebrojeno puta skuplje. Povremeno malo bude neobično i to što je ovo bukvalno korejski film, urađen sa zapadnjačkim glumcima, pa vam toliko preterivanje bode oči. Kad vidite Džejke Gilenhala, skapiraćete šta sam želeo da kažem. Kako god, uz povremena štucanja, ceo film odlično vozi, a nosi i bitnu poruku, te vam dva sata sigurno neće uzalud proći.
Gledati sa onima koji bi da se skinu sa mesa na neko vreme.
The Belko Experiment
Teglajn za ovaj film lako bi mogao da bude Battle Royale u NCR-u. Ako ste ikada želeli da vidite kako se pokušaji korporativnih veličina kokaju po kancelarijama, ovo je film za vas. Naravno, tu je i onih par kul likova, koje identifikujete sa sopstvenim bližnjima u sličnim firmama, pa navijate za njih da prežive. Ako do sada niste shvatili, prostorije firme se jednog dana potpuno zatvore, a prisutnima se daje izbor da ubijaju ili budu ubijeni. Uz taj osnovni sloj društvenog komentara, mnogo dubine ovde nema, ali ima dovoljno akcije, krvi i crevaca, da zadovolji sve ljubitelje ovakvih filmova. Scenario je pisao Čuvar galaksije Džejms Gan, koji izgleda, i pored velikih budžeta na koje je već navikao, ne može bez stare estetike i manjih projekata. Ovo je inače koštalo pet, a do sada zaradilo deset miliona, pa se uz otvoren kraj, samo nameće da ćemo uskoro dobiti i nastavak. Ako će biti još latino obrada poznatih pesama, ja ću ga sigurno pogledati.
Gledati sa tim drugom iz NCR-a, da zna da uvek može gore.
Autor: Radomir Zvoncek
The Bad Batch
Pričao mi je jedan lik, kako na nekim takmičenjima za najbolji kotlić učesnici žele da se što više razlikuju, pa da imali što čudniji recept, ubacuju svakakve namirnice, znajući da će sve to prokuvati na određenoj temeperaturi i neće se primećivati. Tako je neko grunuo veliku Milku sa keksom da se krčka zajedno sa mesom i povrćem. Ne znam da li je osvojio nagradu, ali se čokolada svakako nije osećala. Negde na tom tragu je film The Bad Batch, gde nam se ubacuje i previše čudnih začina, koji nas zaslepe u trejleru, ali se u konačnom proizvodu ta čokolada sa keksom nikako ne oseća. Ovo je prvi film na engleskom Ane Lily Amirpour, koja se proslavila crno-belim vampirskim vesternom A Girl Walks Home Alone at Night. Ovde je devojka opet u glavnoj, a možda i naslovnoj ulozi, ulozi, jer Bad Batch (iliti loša serija) ounačava ljude koji su izbačeni iz SAD, u neku pustinju nalik na Meksiko, gde su ljudi podeljeni na kanibale iz Bridge republike i rejvere bez ruku i nogu iz Comfort republike. Tako naša glavna likuša prvo naleti na kanibale, ostane bez ruke i noge, a onda pobegne skejtom (skejt je izgleda omiljeno prevozno sredstvo kod Amirpurove, i mlada vampirka iz prošlog filma ga je vozala). Posle toga se metaforična priča o odnosu Amerike prema imigrantima pretvara u potragu za izgubljenom devojčicom, ćerkom Jasona Momoe, koji je kanibal mekog srca. Tu su i Kijanu Rivs koji izgleda kao Anchorman i diluje eksere, Diego Luna koji pušta Nikolasa Džara na žurkama, Đovani Ribizi koji baulja okolo i Džim Keri koji je nemi klošar koji ih sve spasava, a ako bismo se bavili dubljim značenjima cele priče, onda je verovatno bog. Sva sreća pa nećemo da se bavimo dubljim značenjima. Ovaj paprikaš od likova i radnji svakako ima svoj veći smisao, vešto sakriven u čudnim postapokaliptičnim situacijama, ali ostaje ipak utisak da je moglo bolje, i da su svi ti začini mogli da daju do sad neviđeno dobru mešavinu, a dobili smo nešto malo više od klasičnog Sundance filma, koji se bori za prava različitosti. Ako ništa, barem je Kijanu svojim glumačkim izborima u poslednjih par godina povratio indie kredibilitet sa početka karijere.
Gledati sa fanovima Nikolasa Džara i Darkstara.
Otvorena
Ukoliko ste posetioci domaćih filmskih festivala (ili stranih, nema veze), znate za talas teških drama koje se preklapaju sa hororom, a u sebi uglavnom imaju, ili otvoreno prikazano, ili stilskim figurama sakriveno buđenje seksualnosti kod devojaka u pubertetu i ranoj adolescenciji. Otvorena Momira Miloševića je naš predlog za takvu Pesmu Evrovizije. Ovo je priča o dve srednjoškolke, Alisi i Sari, koje su najbolje drugarice, rade ono što sve srednjoškolke rade, sve dok Sara ne reši da pismom izjavi ljubav Alisi. Ovaj riskantan potez joj nije doneo mnogo toga dobrog, osuđuje je okolina, gubi najbolju drugaricu i povlači se u sebe, u pesmu Kesteni od Alise, a dobija novog druga u čudovištu koje živi u napuštenoj zgradi. Da, čudovište, jer ovo je pre svega nešto kao horor flick. Najbolje ga je opisao Freedom na Mislite Mojom Glavom: post Lynchovsko, hipstersko čitanje Bergmanove vizuelne psiho-analitike ala Persona. Crno-bela muljava slika, čudovište, činjenica da je ovo debi, najviše nas tera da Miloševićev film povežemo sa Eraserheadom, ali ipak ima dosta da se klacka do te stanice. Na momente, ipak previše razvučen, deluje da bi kao kratkometražni (ili srednjemetražni ako već hoćete) film mnogo bolje funkcionisao, sa jačim utiskom. Ipak, kako je ovo ipak horor, naravno da smo dobili i malo girl on girl akcije, jedne od omiljenih akcija horor fanova na našim prostorima, ako ne i omiljene. Na kraju dana, ovo je ipak zanimljiv iskorak, i najava za neka nova autorova dela, ako mu naravno budu dali dobar scenario i šansu da se razmahne u žanru koji voli, i za koji se čini mu ipak najbolje stoji. Ako ništa drugo, barem je ovo još jedan pokušaj da se otrgne od zaborava velika pesma postbjelodugmaške zaostavštine – Kesteni od Alise.
Gledati posle novih epizoda Tvin Piksa, relaksacije radi.
Ovaj film, i mnoge druge, možete pogledati putem servisa Magic Box.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS