Juče je bio Sinanov koncert na Tašu. Spektakl za koji su me spremali godinama unazad, ali i hepening koji sam dočekao preko dva mora i još nešto malo više planina. Kako će to uticati na moj dalji razvoj kao osobe, i pre svega šabana, pisaće se priče i knjige. Međutim, ja očigledno posedujem talenat da pronađem cigansku muziku na bilo kom mestu, pa čak i u Meki hipsteraja kao što je Primavera. Šta da vam kažem, nek se spremi Koačela dogodine.
Treći dan je počeo sa ciganskim pleh orkestrom. Ali iz Indije, prapostojbine svih Roma. Dobro, ne baš Indije, u pitanju je kompozitor Shye Ben Tzur sa svojim projektom Junun, gde sa grupom muzičara širom sveta, svira kompozicije iz bolivudskih filmova, pomešane sa zapomaganjima na svim mogućim hebrejskim, hindi i ostalim sao roma babo babo jeziima. Proslavio ih je Jonny Greenwood, gitarista Radioheada, koji im je producirao prvi album, i nešto malo svirao sa njima, zbog čega sam ja pomislio da ide sa njima na turneje. Ne znam koji mi đavo bio, kad je Radiohead trenutno uredno na turneji. Ovi su fini narodnjaci koji funkcionišu po principu i Exit i Guča, i vrlo je lako zamisliti čak i Thom Yorkea kako đuska na stolu uz ovo.
U sličnoj atmosferi smo nastavili, ali sa nešto urbanijim zaokretom. Gledali smo nastup rep dvojca Swet Shop Boys, koji čine Heems, iz nikad prežaljenog i najvećeg hipsterskog rep benda koji to nikad nije bio – Das Racist, i Riz Ahmed, onaj mali lepi Arapin iz Night of… i Nightcrawlera. U međuvremenu, Riz je počeo da se bavi muzikom, i postao je MC, a Heems je nastavio da se sprda sa svim i svačim, i da izgleda kao izgubljeni brat romskih gej blizanaca Mike i Gibe. Nisu nas počastili velikim hitom Beni Lava, pesmom u kojoj je usemplovan ovaj vanvremenski Bolivud hit, međutim objasnili su nam da je Heems gurao reč “swish” mnogo pre Kejti Peri. Lepo je to znati. U svetu kojem preti novi rat, normalno je da bude i političkih propovedi. Riz nam je objasnio šta ne valja u predstavljanju Islama u vestima, kao i sve o terorizmu, mi smo mu tapšali, a onda danas čitam da je bio novi napad u Londonu. Tako da, da…
Po nekoj našoj računici, na Primaveri je trenutno oko pedesetak Srba. Međutim, samo jedan nastupa. Jedini zvamični predstavnik Srbije je DJ Vladimir Ivković, i kako nisam neki fan Angel Olsen, i tih njanjavih Pičforkovih muza, kojih se niko neće sećati kroz koju godinu, rešio sam da odam poštu našem čoveku, podignem tri prsta u prvom redu, zapevam Pukni zoro, poljubim trobojku.
DJ Vladimir Ivković, na Bowers and Wilkins stageu
Metronomy na Mainu je svakako jedno od iznenađenja festivala. Nisam znao da su toliko veliki, da bi mogli tu da se uguraju. Ovo je treći put da sam ih slušao uživo, i svakako su prešli veliki put od one svirke u Domu Omladine na Share konferenciji. Međutim, ipak je ovo bio prevelik zalogaj za njih, nemaju dovoljno hitova za tu količinu ljudi, a i publika na Mainu je posebno sranje, jer gomila Španaca koji su došli da im dupe vidi put, zeva okolo, i ni ne gleda ka bini. Svi se bune zbog srpske publike, ali mi smo knjiški moljci i posetioci biblioteke za ovu ekipu.
A onda kreće ubitačan kombo. Prvo Hamilton Leithauser, pevač uber potcenjenog benda The Walkmen i lik koji je prošle godine izbacio, skoro pa nezapaženo, malo remek delo u saradnji sa Rostamom iz Vampire Weekenda. Poslednji put sam ga video kad su ga drugari iz The National izveli na binu, baš na Priamveri 2014, da peva s njima Mr. November. Međutim, Mattovo spuštanje u publiku i ludovanje bacilo je u zasenak Hamiltona na bini, kog niko nije jebao ni tri posto, pa se lik pokupio i otišao. Danas Hamilton ima svoju malu fan bazu, koja zna koliko on vredi. Isto tako zna i kakvu gromadu od pesme ima. A 1000 Times je, barem meni, himna ovogodišnje Primavere, evo poslušajte, ne može da vam se ne svidi.
Ako su The Walkmen manje poznati drugari The National, onda je A 1000 Times logičan naslednik Slow Show i krucijalnih stihova You know I dreamed about you/For twenty-nine years before I saw you. Ništa, daćemo novu šansu Walkmenu.
Nakon toga, najveći koncert Primavere. Ako bih morao da izaberem samo jedan bend koji ću da slušam live do kraja života, onda je to Arcade Fire. Najveći živi bend, barem na ovoj strani, koji se trudi da ne postane novi U2, kao mnogi pre njega. Sve su svirali: novo, staro, srednje, svaka pesma kao da je prvi put čujem uživo, taj neki stepen loženja. Nova stvar koju promovišu, Everything Now je hit hit hit i neće mi biti teško da ih slušam i u Zagrebu za dve nedelje.
Nakon njih Japandroids. Bend koji je izbacio hit album pre par godina, nakon čega se potpuno povukao u ilegalu, i već postao sprdnja u indie shmindie krugovima kao one hit wonder. Ove godine su se vratili, fanovi su spremni za novi letnji album koji se sluša pojačan do daske. Nikad nisam znao šta je to college rock, ali ako je to ona muzika koja se sluša dok piješ pivo, a pobegao si sa časa ili predavanja, onda je to Japandroids.
I tu bi trebalo da kažemo da je kraj, da su mi noge otkazale baš kad treba i da mogu polako da kupim prnje. E pa nije kraj! Dok sam sedeo i čekao ostatak ekipe i zevao u prazno, razmišljajući kako je ovo možda bio najbolji dan festivala, oko mene se odjednom okupilo milion ljudi, na video bimovima je počela najava za svirku iznenađenja, a na binu su izašle, ni manje ni više, Haim. Potpuno neočekivano i nenajavljeno kreću sa novim hitom Want you back. Prava trešnja na šlagu savršenog festivala. Sestre Haim su poizbacivale sve hitove koje imaju, malo plesale, malo svirale, malo terale publiku na standardnu fuck, marry, kill igricu (Fuck – Baby, Marry – Este, Kill – Danielle). Toliko je velika Primavera, da može da organizuje nenajavljenu svirku nahajpovanih zvezda u pola četiri ujutru na nekom levom stejdžu.
I to je sad stvarno kraj. O tome kako smo posle išli na after sa sestrama Haim, kako smo zakopavali overenu striptizetu sa Mac DeMarcom, i kako smo pevali Srce je moje violina, kao kontru dosadnim Englezima koji su na svakih sedam, minuta pevali u masi Don’t Look Back in Anger, o tome vam neću pisati. Ne morate sve da znate.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS