Bio je početak marta. Sve opozicione novine i radiji su već javljali da nam bombardovanje ne gine. Moji su već uveliko kupovali Glas javnosti, sad već pokojnu novinu koja se odvojila od Blica, sumnjive politike, ali ćaletov najbolji ortak je radio tamo, pa je to postala navika. Na stranicama kulture pojavila se vest – Umro je Stenli Kjubrik. E sad, jako je bitno da naglasim da nisam jedan od onih koji veruje u prošle živote, sudbinu, ili karmu. Međutim, ova vest me je zainteresovala kao nijedna u tom trenutku. Mene, trinaestogodišnjeg dečaka, koji je u naslovima njegovih filmova prepoznao samo Odiseju 2001, iako je naravno nikad nije odgledao. Pročitao sam tekst, raspitao se po kući, ali sem šturih informacija, nisam naišao na neki odgovarajući feedback. Nešto manje od dvadeset dana kasnije, krenulo je bombardovanje. Kad sam bio mlađi, trudio sam se da kažem i pokažem kako to i nije bilo toliko strašno, da sam završio sedmi razred sa svim peticama, iako sam u tom trenutku bio neocenjen iz gomile predmeta, sa sve trojkom iz biologije i dvojkom iz hemije. Sem ona dva silaska u podrum i nije bilo nekih trauma. Iz ove perspektive, spreman sam da jebem mater celom NATO-u, kao i Slobodanu Miloševiću i njegovoj užoj i široj familiji i celoj stranci, svaki put kad proleti avion koji zaprašuje komarce iznad moje kuće. Pitanje je koliko je trauma sve to ostavilo, a koje će se pokazati u kasnijim impotentnim noćima. Jedini silver lining u tom odvratnom periodu je svakako filmski program svih televizija, koje su se potrudile da pored premijernih naslova, puste i filmove koje su oštro kritikovale američke vlade u periodu od 1945. do 1999. Naravno, u tom periodu bio sam u prilici da vidim i (skoro) ceo opus velikog Stenlija Kjubrika, čoveka čija me je slika samo nekoliko dana ranije proganjala, kao da mi je neko najbliži umro. Uskoro, gledajući njegove filmove, shvatio sam da kao i da jeste. Nedugo zatim, bombardovanje se završilo, a ja sam na pitanje koji ti je omiljeni reditelj počeo da odgovaram – Stenli Kjubrik. Godine su prolazile, ja sam se menjao, ali odgovor na ovo pitanje nije. Juče se navršilo 18 godina od kako je rešio da zajebe sve ovo i ode putem crnog monolita kući. Ja sam rešio da barem nekako to ispratim, pa pogledajte moj lični redosled njegovih filmova. Od najgoreg ka najboljem. Ako on najgore uopšte ima.
11. Fear and Desire/Killer’s Kiss/Barry Lyndon
Na poslednjem mestu, nalaze se tri filma, ne zbog toga što ne valjaju, već zato što ih nikada nisam gledao. Iako za velikog kjubrikofila to može da bude strašna stvar, njegova prva dva dela, Fear and Desire i Killer’s Kiss tek od skoro mogu ljudski da se pogledaju, a prvi ni Kjubrik nije voleo mnogo da pominje. Barry Lyndon je ipak malo veći blam, ali šta da vam kažem, uvek me je mrzelo da mu se posvetim, plašile su me kritike kako je prespor, čak i za njegove standarde, iako me je oduvek zanimalo kako izgleda film koji je u celosti u enterijerima snimljen pod svetlošću sveća.
10. Spartacus
Omiljeni film naših očeva i dedova (verovatno zato što je to jedini Kjubrikov koji su i gledali) kojem verovatno mnoge izborne kampanje duguju zbog I’m Spartacus scene. Ovaj film nije tolko loš, ima klasičnu epsku priču na koju se zapadni svet ložio, još od Ben Hura pa do Gladijajatora. Ipak, ovaj film je Kjubrik mrzeo, odradio ga je preko kurca, Kirk Daglas mu se mešao u stvari i iskoristio njegovu mladost i neiskustvo. Neke stvari koji matori Stenli više nikada neće dopustiti.
09. The Killing
Prvi pravi Kjubrikov film. Snimio ga je sa pravom holivudskom ekipom, a ne grupom entuzijasta kao prethodne. Iako na početku loše prihvaćen, zauzeo je kultno mesto na svim listama noir filma, kao i listama filmova sa prevarama i pljačkama. Scena u kojoj se plen, tj. novac, razleće po pisti aviona dok ga propeleri nose kao vetar mač, i dalje se nalazi u svim svetskim udžbenicima režije i montaže. Standardna priča, gde se grupa sitnih i nešto malo većih krimosa okuplja da izvede poslednju pljačku, može se opisati kroz glavni moto filma, a i poslednju rečenicu koju izgovara Sterling Hayden, jedan od omiljenijih Stenlijevih glumaca sa početka karijere – What’s the difference?
08. Lolita
Morate da shvatite da nešto mora da bude i na ovim niskim pozicijama. Sve njegove filmove volim kao svoju decu, ali Lolita je ono dete koje sam dobio kasnije, posle već potrošene majčinske ljubavi i kome nisam posvećivao dovoljno pažnje, pa je počela malo raskalašnije da se ponaša u ranom pubertetu. Ovo je prvi film koji je Stenli snimio u Engleskoj, nakon čega se tamo i preselio i nastavio da radi replike američkih predela u okolini londonskih studija. Priča stara kao biblija i lektira svakog matorog perveznjaka. Matori lik dolazi da živi kao podstanar, zaljubljuje se u klinku, noćima sanja da joj pipka gaćice i ljubi čvrsti tvrdi četrnaestogodišnji stomak. Ono što je ostala misterija je kako je ovo uopšte snimljeno 1962. Jedva je pronađen izdavač za knjigu! Nabokov je potpisan kao scenarista, ali realno, Stenli je to iskasapio. Ipak, za razliku od kasnijih adaptacija, ovde je ostao u dobrim odnosima sa piscem.
07. Paths of Glory
U nekim filmskim raspravama ljudi najkomotnije koriste krilaticu kako je Kjubrik snimao filmove u svim žanrovima, i kako je svuda uspeo da napravi baš taj, najbolji film žanra. Paths of Glory možda nije najbolji ratni film svih vremena, ali tu je u vrhu. Prva, uspešnija saradnja sa Kirk Daglasom, ispričana za vreme Prvog svetskog rata (znate taj, to je onaj rat koji smo mi zakuvali). Ovde nema nas, već se ubijaju Francuzi i Švabe. Ovi prvi se nalaze u bezizlaznoj situaciju u rovu, odbijaju komandu, zbog čega trojica rendom izabranih moraju da idu na vojni sud, tj. da budu streljani. Film će zauvek biti upamćen po kultnim scenama u rovu, kad kamera kao da leti iza glavnog junaka (što će postati i Stenlijev trademark) kao i po švapskoj pevačici koja peva tužnu pesmu na 100 načina, u krčmi pred francuskim vojnicima koji se vraćaju na front. Ta pevačica će kasnije postati gospođa Kjubrik.
06. Eyes Wide Shut
Hteo sam da nekako uguram ovaj film u top 5 jer ga posebno volim, a i zbog toga što ga ti koji čitaš verovatno ne voliš. Kjubrikova ledeno hladna studija o prevarama, braku i ljudskim odnosima uopšte, imala je i svoju slučajnu pobedu, jer mu glavne uloge tumače tadašnji bračni tandem na izdisaju Kruz – Kidman. Ok, tehnički ovo je njegov film, ona je samo tu da zakuva naduvanom pričom o njenim fantazijama, da bi onda gledali tri sata njegovog tumaranja po Njujorku, gde naleće na orgije, sekte i Radeta Šerbedžiju. Naš voljeni ludak Kjubrik je ovaj film snimao preko dve godine, usput je Tomica fasovao čir, a Harvi Kajtel i Dženifer Džejson Li su zamenjeni drugim glumcima. Film je u startu označen kao predug i dosadan, jer je reklamiran kao vatren i seksualan, a jedino erotski u ovom filmu je način na koji Nikol Kidman kaže fuck u poslednjoj sceni filma. I da, Stenli je ovu knjigu Artura Šnicera hteo da filmuje preko 20 godina, u prvim verzijama scenarija, glavni izbor mu je bio Stiv Martin, i film je trebao da bude komedija.
05. Odiseja u svemiru 2001.
Nisi glup ako kažeš da ne razumeš ovaj film. To je ok. Ali ovo je film veći od života. Ne ono kad oskarovski filmovi kažu bigger then life, nego zaista veći. Bavi se evolucijom ljudske rase od njenih najprimitivnijih faza, pa do neke nove, buduće, naprednije, još nepostojeće. Naravno, sve bi ovo bilo mnogo lakše da je Pera otišao pravo u policiju, a Stenli ostavio naratorov glas koji bi nam možda i objasnio celu promenu našeg glavnog lika koji je putovao kroz monolit u drugi svet, ili drugi stupanj razvoja čoveka. Otkud ja znam, pusti me! Ovako je ostavio neke od najvećih scena u istoriji filma, gdeje u jednom kadru, tokom bilijardi godina, opisao razvoj tehnike i ljudskog oruđa i oružija. Tu je i jedan od najvećih kompjuterskih negativaca ikada – HAL 9000, koji je svojim androgenim jezivim glasom, poslužio kao inspiracija mnogim negativcima kasnije, počev od Hanibala Lektora do Aleksandra Martinovića iz SNS-a. Oni među vama koji drkaju na zavere, znaju da je ovaj film napravljen od restlova u montaži, dok je Kjubrik snimao sletanje na mesec.
04. Full Metal Jacket
U nekim filmskim raspravama ljudi najkomotnije koriste krilaticu kako je Kjubrik snimao filmove u svim žanrovima i kako je svuda uspeo da napravi baš taj, najbolji film žanra. Full Metal Jacket možda nije najbolji ratni film svih vremena, ali tu je u vrhu. Kjubrik se izgleda baš ložio na rat. Valjda zbog toga što, citirao bih još jedan od najvećih ratnih filmova svih vremena – kažu da rat u ljudima budi ono najbolje i najgore, šta je onda najbolje. Film podeljen na dva dela, prvi u kampu, gde se vojnici pred odlazak u Vijetnam potpuno dehumanizuju, u kom nam je Vinsent D’Onofrio naslutio kakvog će bolesnika igrati kroz celu svoju karijeru, do drugog dela kada američki vojnici tumaraju razorenim Vijetnamom, pevajući špicu iz Mickey Mouse Club emisije. Sarkastičan način upotrebljavanja pesama u ratnim filmovima će doneti gomilu omaža, od kojih nam je valjda najdraža kad Igra RnR cela Jugoslavija u sred paljenja Lepih sela. Inače, Vijetnam su glumile ruševine nekih fabrika koje su se nalazile pola sata vožnje od Kjubrikovog imanja pored Londona.
03. Shining
Njegovim rečima, Kjubrik je celog života hteo da snimi najstrašniji film na svetu, koji će biti sastavljen od gomile epizoda koje će se pojavljivati ljudima u košmarima godinama kasnije. Ne znam da li je uspeo u tome, ali se svojski potrudio. Bliznakinje, pomahnitali Nikolson koji vitla sekirom, krupni kadrovi Šeli Duval, bliznakinje, reka krvi i na njoj lađa i da li sam pomenuo bliznakinje. Realno, svi ste gledali ovaj film, možda vam nije do kraja jasan, možda i ne treba. Ima i onih koji su otišli toliko daleko da su u ovom filmu videli Kjubrikovo priznanje da je upravo on režirao sletanje na mesec. Hintovi su u klinčevim džemperima, slikama na zidu i tepisima, ali za to bolje pogledajte dokumentarac (čuj dokumentarac, kvalitet je više power point prezentacija) Room 237. Ostaće upamćeno i to da je Kjubrik toliko maltretirao Šeli Duval, da bi izgledala onako na snimanjima, potpuno izmučeno i uplašeno kao da je stvarno neko juri sekirom. Da ne bude da je apsolutni tiranin, malom Deniju za vreme snimanja nikada nije objašnjeno o čemu se tu radi, niti ga je iko stvarno jurio. Mali je tek za 18. prvi put pogledao film. Maltretiran je bio i Stiven King, autor romana koj se ogradio od adaptacije i izjavio je kako mu je ogavna.
02. Dr Strangelove or How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb
Frljati se izjavama tipa najbolja satira ikada ili ratna komedija je ovde stvarno nepotrebno. Uzet je višedecenijski globalni strah da će dve najveće sile zaratiti, samo je provučen kroz foru o impotenciji, tri uloge Piter Selersa i jahanje atomske bombe. Kao u onom vicu kad su pitali Cigu, ako bude kraj sveta šta će da uradi, a on im odgovorio pa idem kod mojih u Njemačku, Kjubrik je strahovao da je nuklearni rat toliko očigledan, da je planirao selidbu u Australiju, jer je kapirao da je to dovoljno daleko. Film je prvo bio zamišljen kao ozbiljan, međutim tek u nekim kasnijim rukama scenarija je dodat humor, kao i naslovni doktor, bivši nacista, sad u službi američke vlade. Iako će se film pamtiti po ispuštanju atomke na SSSR, jahanju bombe kao da je mehanički bik i pesmi We’ll Meet Again, imao je ranije drugačiji završetak, u kom su se likovi u war roomu gađali pitama. Ipak, ovako lakrdijaški kraj je izbačen.
01. Clockwork Orange
Vratimo se na početak teksta i to jebeno bombardovanje. Ovaj film je bio na rahmetli Art Televiziji (RIP) zakazan u neke kasne sate oko dva posle ponoći. Poslednji put sam u tom dobu tako kasno ostao samo zbog pornića na Palmi. Sećam se da posle nisam spavao, malo sam dremnuo i ujutru ga ponovo pogledao celog. A onda još jednom kroz nekoliko meseci. Svi antiheroji u kasnijim godinama, sve Mržnje, Trainspottinzi, Rane, duguju baš ovom filmu. Kako da se gadiš i da braniš jednog lika u rasponu od dva sata, i da kontaš da ma koliko zlo postoji u čoveku samom, uvek postoji još veće. Postojala je neka sumanuta priča da je Kjubrik lično zabranjivao da se njegovi filmovi distribuiraju kod nas zbog komunizma, pa je ovaj film imao još veću težinu. Legende oko filma, a i u filmu su ostale. Mislim da ceo može da se izmontira kroz scene koje su Simpsonovi parodirali. Bilo koju da odvojim, značilo bi da neku drugu neću. Tako da ću ovde završiti. William Friedkin je primajući Oskara za najbolji film Francuska veza te godine kad je Paklena pomorandža bila nominovana rekao Speaking personally, I think Stanley Kubrick is the best American film-maker of the year. In fact, not just this year, but the best, period“. Realno, pametan je taj William Friedkin.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS