Kusta bi da jebe Moniku – The Movie
Znate za onu klasičnu srpsku kafansku priču – je l’ znaš kako bih ja odvalio onu, pa onda dodaš ime pevačice, glumice, manekenke ili koga god. U poslednje vreme, do mene uglavnom dolazi ona rečenica majora iz Karaule – i ja bih da jebem Vesnu Zmijanac, al’ ne ide. E sad, zamislite da Kusta na svom Mećavniku, u sred kafane kaže jeb’o bi Moniku Beluči. S tim što Kusta ne kaže ne mogu. Kusta veruje u sebe, ima ime i zaleđinu u filmskom svetu, i učiniće sve da to uradi. Snimiće čak i film! Od njegovog poslednjeg uratka, svesni smo da Kusta već neko vreme miksuje rakiju sa esidom, jer jedino tako možemo da objasnimo Zavet. Ali čak iako ima radoznalih ludaka poput mene, koji žele da vide gde je ovaj miks opijata odvozao našeg Emira ovog puta, moram da vas razočaram. Emir nam se zaljubio. Ali ono pravo! I znate kako zaljubljeni ljudi izgledaju sa strane, drugima, nezaljubljenima, ili onima koji ne dele tu ljubav. Pa dosadno brate. E takav je i Na mlečnom putu. Dosadan do zla boga. Očekivao sam neku politički nekorektnu nacionalističku priču, sa porukom kako je rat sranje, a muslimani su krivi za sve, jer, realno, uvek je zabavno kad zakuvava te stvari. Nažalost prijatelji, ovde toga nema. Naime, Kusta, koji je inače u filmu sebi nadenuo ime Kosta, čisto da znamo da je ovo kao real thing, sem slike na ogledalu gde se neki mudžahedin slikao sa odsečenom glavom njegovog oca, ne upire pristom u komšije nam i bivše mu sugrađane. Kusta, tj. Kosta mora da se odluči između Monike i Slobode, koje se obe, svaka na svoj način, baš primaju na njega. Naravno, Monika je obećana za Mikija Manojlovića, koji je u ulozi svog klasičnog lika iz Kusturičinog filma, a sestra mu Sloboda je gimnastičarka, smrtno zaljubljena u Kostu i učiniće sve da ga dobije. Taman kada pomislite da polako dolazi kraj filma i razrešenje ovog ljubavnog četvorougla, pogledate na sat i vidite da je prošlo tek 50 minut. A realno, svi znamo da Kusta kad snima, to ne može da traje ispod dva i po sata. Pošto dođu Ameri i sve sjebu, jer su Ameri ipak krivi za sve, Kusta i Monika sat i po jebenog vremena beže po jebenoj Mokroj Gori, po kiši i po suncu, rekama, jezerama, planinama. Sat i po! Kusta, rođeni, nadam se da si za vreme snimanja došao bar do druge baze. Jer ako nisi, džaba ti bilo i filma, i konja vranih po livadi razigranih, i karuca i svega ostalog. A sad, par random misli o filmu. Sloboda Mićalović vrh izgleda, šteta što ima ograničene glumačke sposobnosti i nije uspela da iznese ovu ulogu. Monika je potpuno neiskorišćena, ideja da priča na srpskom je jedna od glupljih ikada, i stvarno nepotrebna, iako je objašnjeno da je polu-Italijanka, polu-Srpkinja. Dovedeš jednu od najlepših žena na svetu, i onda je staviš da ti ćuti u bašti i kuva slatko od trešanja. Ostalih glumaca i nema, sve su naturšcici, i ja se samo nadam da su nam na novinarskoj projekciji uvalili neku lošu kopiju, jer u suprotnom film neće moći da se gleda ako nema titla, jer je potpunio nerazumljivo kad ekipa ljudi sa tri zuba u glavi izgovara replike koje zvuče kao loši stihovi Nervoznog poštara. Kusta je inače u ulozi Gospodara zveri, pošto priča sa sokolom, zmijom, medvedom, pčelama, guskama. Životinje su možda ostvarile i najbolje uloge u filmu. Dobro, jastreb je malo bolji od medveda, a zmija je bila CGI. Na kraju, ne mogu da verujem da ću ovo da kažem, ali Kusta je napravio verovatno svoj najgori film. Zavet je imao svoj trash prizvuk, ostala patetisanja posle Podzemlja su ipak imala svoju publiku. Ovo je samo dosadno. Ne čak ni kao arty farty dosadno. Dosadno kao zaljubljeni ortak koji ti priča kako njegova devojka ima lepe oči koje sijaju u mraku.
Gledati na Mećavniku sa Kustom, recite mu da je do jaja, a onda se napijte zajednom pa zovite Moniku u pola noći i pevajte joj Noćas mi srce pati.
T2: Trainspotting
Moj omiljeni nastavak je verovatno Jagode u grlu, film nastao nakon serije Grlom u jagode. Valjda mi se zato i dopeo Trainspotting 2, ili kako su mediji anglosaksonski rešili da ga zovu T2. To je kad sam ja bio mali bio Terminator. Pitaćemo nekom prilikom šta Džejms Kameron misli o svemu ovome. Vi koji očekujete da vas nastavak filma o najpopularnijim škotskim naromanima loži i vozi kao kec, onda bolje nemojte da dajete pare za bioskopsku kartu, kokice i diet coke. Pošto ovo nije to. Junaci su isti, ali 20 godina stariji, više na zemlji, i deluju kao pravi ljudi. Od krvi i mesa. Tako je Renton od antiheroja koji krizira za dozom pajda, postao lik koji krizira zbog srednjeg doba. Sick boy je i dalje Sick boy, samo sa manje kose, mada i dalje blajhane, Begbi je od simpatičnog psihopate postao pravi psihopata, a Spad je džanki, onaj ružni zbog kog prelazite ulicu kad ga srenete. Jedino što njegovim unutrašnjim monologom, dobijamo nekog novog Spada, naratora i emotivni kamen temeljac filma. Kao i u Jagodama u grlu, sva četvorica posmatraju svet koji više nije njihov, sećaju se onog starog, pitaju se gde je vreme prošlo. I naravno, rade ono sto su oduvek i jedino znali. Spremaju novi prevaru, i bacaju se pop kulturnim referencama. Ono što je novo je mlada Bugarka, predstavnica neke nove generacije, koju baš briga za Džordži Besta i Igi Popa. Ona je tu da se Renton i Sick boy pobiju oko nje, ali i da nauči ono jedino sto može od njih, a to je rečima Cvije iz Munja – otimanje. Naravno da smo dobili i nastavak choose life govora, koji je ovog puta više okrenut društvenim mrežama kao modernoj navlaci i heroinu XXI veka. Ovo je film koji će voleti svi koji su se posle burne noći sutra ujutru na WC šolji zapitali dokle bre! Ako ste se nakon prvog dela naložili da probate pajdo, dvadeset godina kasnije, ako ste još uvek živi, poželećete da nikad ne omatorite. Ako ste već omatorili, onda jbg.
Gledati sa drugarima posle izleta u prirodu. Ili u Pančevu.
Autor: Miloš Dašić
XX
Uglavnom ne pišem o filmovima koji mi se nisu svideli, jer zašto trošiti vreme na gluposti. Odlučio sam da ipak napišem po koju o ovom naslovu, jer ga ljudi dosta hvale na netu, koncept je interesantan, pa možete da stanete na minu i izgubite sat i po života. Omnibusi su zaista postali omiljeni među autorima koji se bave horor žanrom, te je XX zaplivao na tom talasu, a svoju osobenost nalazi u tome što su u rediteljskim stolicama sedele žene. Četiri autorke, manje ili više poznate, bave se različitim strahovima i opasnim situacijama, ali ovde prave strave i užasa gotovo da nema. U prvoj priči, naše gore list, Jovanka Vučković, pokušava da nam prenese osećaj egzistencijalnog straha, jer familija koju zadesi zlo, ni ne zna kako ih je to snašlo, ali i da nas podseti koji je najveći strah svih majki ikada, a to je da deca neće da jedu ono što su skuvale. Jer zdravlje na usta ulazi. Mlako i prilično zaboravljivo. Sledeću priču uradila je Eni Klark, u narodu poznatija kao St. Vincent i njen segment bi zaista bolje prošao da je skraćen u neki spot, nego da ovako 15 minuta vrluda levo-desno, bez ikakvog cilja. Osim par kul crnohumornih detalja, u ovoj priči o tome šta sve može da pođe po zlu dok pripremate ćerkin rođendan, nema nešto mnogo kvaliteta. Treća priča je možda i najbolja I voleo bih da vidim da se razvije u celovečernji film. Rediteljka Roksan Bendžamin je najmanje poznata iz ove skupine, mada ima iskustva kao producent na skoro svim horor omnibusima vrednim pažnje. Donosi nam klasičnu priču o nečastivim silama u indijanskom rezervatu i uspeva da malo uplaši i malo pokrene žmarce niz kičmu. Ne previše originalno, ali odlično izvedeno, pa verujem da Bendžaminovu čeka uspešna karijera. Omnibus zatvara najpoznatije ime, Karin Kusama, koja posle fenomenalnog Invitation, nastavlja vodama psihološkog horora. Ovaj kratki film o đavolskom tinejdžeru pati od previše ideja, želi da bude mnogo stvari u isto vreme i na kraju rezultat baš i nije očekivan. Mada, ako ste izdržali dovde, možete da preživite još desetak minuta. Sve u svemu, ovo je kao projekat dosta promašeno, ali nemojte odbacivati žene reditelje zbog toga. I u hororu, ima ih i te kako dobrih.
Gledati, ako baš morate, na Pink Horroru za dve godine, da se lakše uspavate.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS