Fences
Svet nije crno-beo. Svet je crn. Crna je budućnost. Crna je prošlost. Crni su odnosi. Crn je dom. I oko tog doma se pravi ograda. U američkim filmovima su te ograde bele (white picket fences). Denzel u Fences pravi ogradu. Pravu i izmišljenu. Pravi je svakom svojom rečenicom. Postupkom ili potezom. Njegov najbolji ortak u filmu mu u jednom trenutku objašnjava da se ograde prave iz dva razloga. Prvi, da bi sprečio neke ljude da uđu unutra, a drugi da bi ljude koji su već unutra tu i zadržao. Film se igra sa klasičnim narativima odsutnog oca, tužnog detinjstva, siromaštva, rasizma, odrastanja. Sin koji se trudi da ne postane svoj otac i otac koji se trudi da njegov sin ne postane kao on. Sve naravno, ode dođavola. Spektakularno. Tokom gledanja filma imamo osećaj da smo u pozorištu jer je gluma takva, pogled je uvek kao na daske koje život znače, a i sama scenografija izgleda baš tako – kao da je scenografija. Ljudi se smeju, plaču, piju, tuguju. Denzelov lik je takav kakav je i gotovo. Tvrd. Besan, ljut, uporan i netolerantan. Skoro svi likovi u jednom trenutku sumiraju svoj život i u tim trenucima njihove samospoznaje ćete i vi kao neko ko to gleda na svom laptopu uraditi to isto. I plakaćete. O kako ćete samo plakati.
Gledati film zajedno sa svojim osećajem za pravdu, sa svojom empatijom prema drugima i sa svojim obećanjem da vi to tako nikada ne biste uradili.
Autor: good_neighbor
Justice League Dark
Sve češće se govori o novom Hladnom ratu, ili čak Trećem svetskom, a kao potencijalni takmaci, javljaju se Amerika, Kina i Rusija. Međutim, ako mene pitate, najveći globalni standoff trenutno je između Marvela i DC-ja, koji na sve načine pokušavaju da osvoje pažnju publike i dokažu da su nadmoćni u svim sferama, od originalnih stripova, preko video igara, i naravno do serija i filmova. Mora se priznati da Marvel ubedljivo vodi, naročito kada se radi o igranim naslovima, pošto DC do sada nije uspeo da nas ubedi u neophodnost postojanja sjedinjenog filmskog univerzuma, a i serije, iako odličan guilty pleasure, nisu na nivou marvelovsko-netfliksovskih uradaka. E sad, tamo gde Detective Comics kida, a što ste više puta mogli da pročitate na ovom sajtu, jesu crtani filmovi. Kada bi DC mogao bar deo animiranog duha da prebaci u igrana ostvarenja, ne bi bio izložen podsmehu, kao što se desilo posle Batman vs. Superman, ili Suicide Squad. Da se vratimo na hladnoratovski rečnik – posle Marvelovog ubacivanja magije sa Doctor Strangeom, rival je odgovorio svojim čarobnjakom. I to jednim i jedinim Džonom Konstantinom, mamojebom koji je više od decenije sa stranica stripova sipao vradžbine, pesnice, krv, žuč i viski. E sad, ovaj Konstantin nije onaj koga možda pamtite iz ranijih dana, već umivenija verzija iz novih stripova, koja u filmu više liči na nekog Dr. Whoa, ali je i dalje jedan od bezobraznijih likova kojeg možete da zamislite u jednoj superherojskoj priči. Sjajno je i što mu glas daje Met Rajan, Konstantin iz prerano ugašene TV serije, koja će se izgleda nastaviti u animiranoj formi. Društvo mu pravi još nekoliko mračnijih likova iz DC kanona, pa je ovo odličan origin story magične verzije Lige Pravednih. JLD vrca od crnog humora i ciničnih opaski, a u comic reliefu prednjači, nećete verovati, Betmen, koji nikako ne može da shvati magiju i sve ostalo što je prati, pa su njegovi izrazi neverice neprocenjivi. Budući da se radnja bazira na istrazi o okultnim ubistvima, očekujte i par jezivih hororičnih prizora. Čekamo Marvelov odgovor.
Gledati sa onima koji još uvek neguju dete u sebi, ali ono dete što noću krišom gleda filmove strave i užasa. Ne gledati sa pravom decom, iako je crtani.
SiREN
Slabo verujem u teorije zavere i to da svetom upravljaju masoni, Iluminati, Crni papa, ili koji god već andrak, ali je nesumnjivo da tajno društvo horor kritičara pokušava da vam, zbog nekih svojih mračnih ciljeva, prodaje pite od govana, a one sa mesom zadržava za sebe. Da sam poverovao toj skupini koje svaki krš sa par zanimljivih detalja proglašava za remek delo, nikada ne bih pogledao Sirenu, koja je dobila baš loše rivjue. A pritom je i proširena verzija segmenta omnibusa V/H/S, koji mi tada nikako nije bila simpatičan. Iz čiste dosade i nemanja marterijala, ipak sam pustio film pred spavanje i prijatno se iznenadio. Priča o momačkoj večeri koja krene po zlu jeste najstandardnija ikada, ali je ovde tretirana baš kako treba – kao pokretač radnje koja vas vodi do jezivih i gadnih prizora, zbog čega se horori valjda i gledaju. Jezi i stravi doprinosi i lokacija gde se odvija veliki deo radnje, a to je paranormalni noćni bar, koji kao da je izmaštao Klajv Barker, sa sve sado-mazo orgijama i pijavicama u alkoholu. Naslovna junakinja je fino osmišljeno čudovište, opet, ne toliko originalno, ali fino predstavljeno, za šta velike zasluge ima i glumica koja ga tumači. Ima ovde dosta propuštenih šansi, moglo je to da bude i krvavije i žešće, ali u moru govana koja nam se prosipaju na glavu, ovo je jedan pošten horor naslov, koji ne želi da bude nešto što nije, a isporučuje dovoljnu dozu zabave. Ostavljen je i prostor za nastavak, koji sigurno neću propustiti.
Gledati sa kumom, da vidi kako da vam ne organizuje momačko veče.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS