Stado
Ja volim domaće filmove. Ta ljubav je slična onoj kad majka voli hendikepirano dete, pa ga upisuje u školu sa ostalima, i gura ga napred kroz razrede, ne prihvatajući da postoje škole primerenije njegovom stanju. Volim i Nikolu Koja. On mi je jedan od omiljenih Koja, i na toj listi iza sebe ostavlja Viteza Koju, kao i Koju iz Discipline kičme. Tako da svi koji očekuju masnu pljuvačinu, bolje da sad prestanu sa čitanjem i nastave dole, sa recenzijama ostlaih filmova. Doduše, ovo pišem nekih 24 časa pošto sam pogledao film, a i dalje nisam baš siguran da znam šta da mislim o njemu. Stado prati naša dva junaka, Kolju i Cveju (čisto ako nam nije dovoljno jasno da je film o Koji i Cviji) koji su glumci i nalaze dobar scenario za pilot epizodu serije, koja prati dva glumca, koji skupljaju pare da bi napravili seriju. Znači jedan klasični glumački inception. Meta dubine postaju još veće kad znamo da je ovaj film nastao kao odgovor na to što su ova dvojica (Koja i Cvija, ne Kolja i Cveja) snimili pilot, koji nikad nije ugledao svetlost dana, i na osnovu cele te priče rešili da naprave film. Realno, plot zbog kog bi i Čarli Kaufan malo zastao i zapitao – ček bre, ko je ko, šta je stvaran život, a šta film? Naravno, kako to obično kod nas biva, film se ne razlikuje mnogo od stvarnosti, tako da je verovatno sve što smo videli satkano od istinitih priča – od naprezanja sa TV urednicima, jurenja sa mafijašima, dizanja kredita, do učlanjivanja u vladajuće stranke i padanja na najniže grane, a sve zbog svog umetničkog poriva i onoga u šta veruješ. E zato ovaj film nije ok pljuvati i psovati, kao ostatak recentne domaće produkcije. Ako izuzmemo moje lično loženje na meta momente, kojom ovdašnje filmadžije i nisu baš sklone, film je potpuno iskren, i sve ono što su preživeli Kolja i Cveja je realno nešto što su preživeli i Koja i Cvija. Sad jbg, film škripi na momente, moraš da zažmuriš na šmiru određenih ljudi (Timarov, Đuričko), ali to je već postalo normalno, ako si spreman da daš kintu da gledaš domaći film u bioskopu. Kojo je potpisao film i kao režiser, a ako uzmemo da mu je Goran Gajić bio nešto kao supervizor, a da je u nekom momentu na scenariju serije bio uključen Dragojević, onda znate šta možete da očekujete. Možda najveći plus je svakako Zoran Cvijanović, koji je posle 15 godina rešio da isporuči ulogu koja nije Mile protiv tranzicije. Vesna Trivalić nastavlja da bude naša najbolja komičarka na filmu, a urođeni nadrkani šarm Nataše Ninković je ovde sjajno iskorišćen. Ipak, zbog interne teme, kao što je život glumaca, sumnjam da će ovo biti popularan film i biće repriziran oko Nove godine milion puta, samo zato što je Prva medijski sponzor. Ali kad bude emitovan, ja ću baciti pogled, čisto da vidim da li ovo uopšte valja, ili sam i dalje mama koja svoje hendikepirano dete želi da prebaci iz sedmog u osmi razred.
Gledati sa onima koji su kao i vi. One koji nisu kao vi, pošaljite negde drugde.
Autor: Miloš Dašić
Don’t Breathe
Verovatno su svi ljubitelji horora do sada naučili da žive prema starom Public Enemy pravilu – Don’t Believe The Hype. Iz samo njima poznatih razloga, kritičari na svaka dva, tri meseca, proglase novo remek delo žanra, koje se, posle inicijalnih hvalospeva po festivalima, obično ispostavi kao tek prosečno delce, ni blizu hajpa koje ga je pratilo. E sad, kao sa malopre pomenutim domaćim filmovima, znate da ćete se verovatno razočarati, ali morate da vidite o čemu se tu radi. Pa se nekad i prijatno iznenadite, kao sa ovim filmom, koji je u potpunosti opravdao i uspeh na boks ofisu, i novinarske pohvale. Troje sitnih provalnika odluči da orobi slepog ratnog veterana, koji je dobio velike pare u nagodbi, pošto mu je ćerka poginula u saobraćajki. Naravno, ubrzo se ispostavi da, iako ne vidi, lik uopšte nije lak protivnik, a kasnije se ispostavi da… pa, i nije sad neki nesvakidašnji preokret, ali gre’ota da vam spojlujem, saznaćete već. Ono gde je u priči i scenariju Don’t Breathe malo i tanušan (mada radi posao), apsolutno nadoknađuje u tehničkoj izvedbi. Reditelj Fede Alvarez, čiji sam Evil Dead rimejk izbegavao, ali sad definitivno planiram da ga pogledam, sigurno spada u red perspektivnijih horordžija današnjice. Kada krene akcija, tempo dešavanja i način montaže će vas ubaciti u trip da ste zaista u toj kući, bolje nego raznorazne 3D ekstravagance, a tu je i jedna fenomenalna night vision sekvenca, gde se naši junaci probijaju kroz mrkli mrak. Ono što definitivno diže fim iznad proseka jeste uloga Stivena Lenga, koji je jedan od ubedljivijih “negativaca” poslednjih godina. Njegova zajebana fizička pojava i neuobičajeno kretanje i ponašanje (svojstveno slepom čoveku), više ga vuku ka tradicionalnim polu-natprirodnim babarogama kao što su Džejson i ostali koljači, nego što možete da poverujete da se radi o čoveku od krvi i mesa, poludelom od prevelikog bola. Kako se i on sam uglavnom snalazi po onome što čuje, ceo zvučni dizajn je perfektan, i daje vam utisak da i vi bežite od njega zajedno sa likovima. Taman kad pomislite da će sve da se bespotrebno otegne, Alvarez vam uvali i neki mali tvist, čisto da bez ikakve dosade možete da izgurate ovih sat i po. Kakva god da su vam prethodna iskustva, ovde slobodno verujte hajpu.
Gledati sa komšijama, da shvatite da bi bilo bolje da prestanete da zajebavate Mileta sa trećeg sprata, jer je verovatno doneo zolju iz Vukovara.
Fender Bender
Kao što preveliki hajp može da vas zajebe u izboru filma, isto može da uradi i potpuni nedostatak istog. Ovaj naslov bih sigurno preskočio, da nije bilo old skul omota u maniru starih VHS izdanja (eto, vizuelni izgled je i dalje bitan, svi vi digitalni magovi), koji me je naterao da pogledam IMDb i shvatim da je ovo novi (drugi) film Marka Pavie, koji 20 godina nije mogao da nastavi obećavajuću karijeru, najavljenu uspešnim debijem sa filmom Night Flier. Ovde opet imamo bazičnu priču, u kojoj se serijski ubica sudara sa potencijalnim žrtvama, uzima im podatke od osiguranja, a onda ih napada u kući. Fender Bender je pod jakim uticajem ovakvih slešera s kraja ’70-ih i početka ’80-ih i uspeva da dobro skine njihovu atmosferu, uz ubacivanje nekih modernih momenata, koji će vas ubediti da se ipak radi o filmu koji se dešava ovde i sada. Uz odličnu glavnu junakinju, koju tumači Makenzi Vega, i zaista preteće napravljenog ubicu, celom dojmu doprinosi i fenomenalna muzika new retro wave benda Night Runner. Očekujte Stranger Things nivo nostalgije.
Gledati sa roditeljima, da vide šta su mogli da vam urade svaki put kad su vas nadrkani ostavili same kod kuće.
Sadako vs. Kayako
I za kraj, nešto što je moglo da stigne samo iz Japana. Fim Hidea Nakate Ring (1998.) je gotovo sam saslužan za neviđenu ekspanziju J-horora narednih godina. Priča o neviđeno strašnom japanskom naslovu postala je legendarna, gotovo kao i ukleta video kaseta, koja pokreće njegov zaplet. Nekoliko godina kasnije, u horor navalu iz Zemlje izlazećeg sunca uključio se i Takashi Šimizu, filmom The Grudge, jednim od dostojnih nastavljača Nakatine tradicije. Posle desetak nastavaka, prikvela, rimejkova i ostalih verzija, došlo je vreme da se glavne negativke iz obe franšize sukobe, kao Fredi i Džejson, Godzila i Gamera, ili Bata i Boris. E sad, sama postavka vam govori da ne treba da očekujete baš remek delo, a pad popularnosti ovakvih filmova, kao i jeftina produkcija, nisu baš obećavali. Ako pogledamo ovo kao realan film, teško da bi to i pas s maslom pojeo. Ali, ako sve shvatimo kao nenamerno preterivanje i parodiju (ili, uzimajući u obzir prethodne radove reditelja Širaišija, možda i namerno), stvar dobija potpuno drugu dimenziju. Naravno, samo ljudima koji su pratili čitav talas ovo može da bude zabavno, ali svi ljubitelji će se sigurno valjati od smeha sve vreme, uz preglumljavanje, potpuni nedostatak smislenog zapleta i presmešne efekte maske. Utisku doprinosi i činjenica da je jedina trenutno dostupna verzija ovog filma, dabovana na engleski, tako da je urnebesnost podignuta za još stepen. Ako je to bila namera super, a ako nije, nema veze, opet ćete se lepo zabaviti,
Gledati samo sa onim ko zna napamet sve epizode Šok koridora.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS