Ćutanje Lauryn Hill nakon deklaracije o nezavisnosti, u kojoj je ljubavne patnje uokvirila duhovnim razmerama albumom The Miseducation of Lauryn Hill, ušlo je u punoletstvo 25. avgusta ove godine. Tišina nije bila najveći talenat gospođe Hill, koja se od 25. dana avgusta 1998. godine do danas nije oglasila novim albumom. Osim par elegantnih festivalskih pojavljivanja i jednim ne tako elegantnim odlaskom u zatvor na tri meseca zbog utaje poreza, nismo mogli da saznamo da li je Lauryn Hill poštovala sve životne smernice koje je navedeni album ponudio. Tišina nije najveći talenat ni Franka Oceana, koji je nakon četiri godine i 46 dana razbio oklop, koji je stvorio kao mehanizam odbrane od preispitivanja svojih postupaka, koje slava može da uzrokuje. Period tišine od gotovo 50 meseci, nestrpljivi konzumenti popa su shvatili kao uvredu, ne računajući činjenicu da je strah od mogućeg neuspeha sledbenika albuma Channel Orange prilično realna opcija.
Stajanje u gužvi koju izaziva pop muzika je teško čak i kada je ta muzika na vrhuncu. Na umetnički obod pomenute gužve Ocean je stao svojim prvim mikstejpom, rame uz rame Drakeovoj melanholičnoj paranoji (Take Care) i Weekndovoj kokainskoj odi (House of Balloons). U julu sledeće godine, renoviranjem DNK popa i stvaranjem zasebne gravitacije, Ocean je debitovao za Def Jam albumom Channel Orange. Četrdesetominutni magloviti soul koji je odzvanjao ehoima Stevie Wondera, Princea i Pharella Williamsa sugerisao je da je Ocean slomljen bez ikakve šanse za popravku, ali je dostojanstvo sačuvano u inspirisanju slušaoca da pokušaju da razumeju sami sebe.
https://www.youtube.com/watch?v=_D1mGD7NHBo
You’ve had a landscaper and a housekeeper since you were born/ The starshine always kept you warm – ovako glasi refren Oceanovog detaljnog pop trijumfa Sweet Life sa Channel Orange-a. Na vizuelnom albumu Endless, Ocean menja muzičko obilje za bezazlenu letargiju. Stiče se utisak da su i baštovan i batler iz narativa Sweet Life-a sada otpušteni iz Oceanove iznajmljene vile na Beverly Hillsu i da je dotičnom, u maniru glavnog junaka klasika Great Gatsby, sada glavna preokupacija empatija prilikom usamljenosti. Usamljenost ga odvodi u radionicu čiji dizajn podseća na laboratoriju za primenjenu fiziku Morgana Freemana u Batman trilogiji Christophera Nolana. Kao što znamo da je za Luciusa Foxa vreme provedeno u laboratoriji jako značajno za realizaciju svih planova alter ega Bruce Waynea, tako je i Ocean uz pomoć minimalističkog muzičkog inženjeringa gradio spiralne stepenice sa svojih 10 prstiju, pokušavajući da predstavi potrebnu strpljivost u procesu kompromisa prilikom isporuke svežeg dela njegovih moždanih talasa projektovanih na pop muziku. Falset u obradi Isley Brothersa i ambijentalne dobrodošlice Wolfganga Tillmana su svakako intrigantni uzevši u obzir Oceanovu muzičku prošlost, ali su u ovom slučaju više bile predjelo onome što je usledilo u narednih 36 sati.
Muzički „veseliji“, drugi deo Oceanove ponude predstavlja jako dobar odabir revizije pojedinih detalja soul muzike. Sterilniji muzički inženjering koji se očekivao zbog prisustva gitariste Radioheada kao glavnog inženjera, „olakšan“ je dubokim izdisajima, helijumski modifikovanim strofama, ravnodušnim repovanjem i zanimljivim fiktivnim dijalozima. Atmosfera albuma je ćudljiva, pisanje nekonvencionalno u introspektivnom tonu sa kameleonskim strukturama na pesmama Nights i Ivy gde je razlika između strofe i refrena gotovo neprimetna u svoj svojoj suptilnosti. Strpljivi impresionizam je uključio 17 pesama od kojih je više od polovine bez bubnjeva i ikakve perkusije, sa akcentom na adolescentske prestupe koji se uklapaju u njihov „dazed and confused“ identitet. Ali ipak, sa manje uverljivih priča, poput one sa striptizetom koja se sprema za posao (Pyramids) ili o tragičnoj ljubavnoj priči sa suicidom kao ishodom (Swim Good).
Varijabilnost all star saradnika na albumu uključila je Beyonce, Kendrick Lamara, James Blakea i Johnny Greenwooda. Status svetosti kakvu (izgleda) perspektiva Franka Oceana uživa, dozvolila im je samo ceremonijalnu ulogu na albumu: Beyonce je u ulozi back vokala na pesmi koja ima senku Channel Orange-a na sebi – Pink + White, dok Kendrick Lamar gostuje na pesmi o misterijama ljubavi za vreme prosečnog leta u Kaliforniji (Skyline To). Emo agonija romantičnih scenarija se nastavlja na pesmi Solo i fragmentima numera Self Control i Nikes gde Ocean zahteva svoju šansu rečima I’m not him, but I’ll mean something to you. Šekspirovske reference u koliziji sa Oceanovim portretom sopstvene mladosti na pesmi Ivy ipak stavljaju Oceana u blagoj prednosti nad svojim ljubavnim jadikovkama najprostijim izgovorom – odrastanjem.
https://www.youtube.com/watch?v=uiHkeo9z3sQ
Sanjivost Oceanovog emotivnog stanja bombardovana je paranojom o posledicama digitalnog doba, u vidu poruke na sekretarici studentu na koledžu (Be Yourself) i jedinog primetnog gostovanja na albumu Solo (Reprise). Andre 3000 luishamiltonskom brzinom guta bljutkasti vazduh Blonde-a i tako postaje ono što je David Bowie bio Arcade Fire-u u naslovnoj numeri albuma Reflektor – ogroman adut koji će izoštriti ivice albuma, jer u svakom mogućem trenutku zna šta treba da uradi sa muzikom.
Elastičnost tema, karakteristika koja otežava detaljno formatiranje umetničkog profila Franka Oceana, uzrokovala je manjak Thinkin Bout You hitova na Blonde-u ali i ohrabruje, jer stavlja do znanja da Ocean ipak živi na planeti Zemlji: Rasna politika predstavlja dodatno gorivo hrabrim izjavama, poput petominutnog uzdaha na pesmi Nikes posvećenoj ubijenom tinejdžeru Trayvonu Martinu pre 4 godine u Majamiju (RIP Trayvon Martin, that nigga looked just like me). Njegova seksualnost, prethodno istražena na pesmi Bad Religion gde je empatija bukvalno dobila ljudski oblik, na Blonde-u je elaborirana drugačije: I’ll be the boyfriend in your wet dreams tonight. Izbegavanjem dalje emo agonije direktnijim pristupom rešenju iscrpnih introspekcija, Ocean konačno radi radi pravu stvar.
2016. godina je rešila dve od bezbroj agonizujućih dilema pop kulture, stvarane značajnim protokom vremena: Kada će Leonardo Di Caprio osvojiti Oskara i kada će Frank Ocean izbaciti novu muziku nakon trijumfalnog debija iz 2012. godine? Marketinška strategija odugovlačenja podlegla je cinizmu oličenom u izjavama nestrpljivijih da se nadaju da će novi album Franka Oceana biti najgori album u istoriji albuma i da će hajp konačno postati sekundarni instrument marketinga. Racionalno gledano, cinizmu nema mesta kod novog Franka: Blonde je pametna investicija plodova od amour fou prema Oceanu koju smo doživeli pre četiri godine sa Channel Orange, podstičući Franka Oceana da bude samo svoj u svojoj viziji popa. Jedini strah je da nakon ovakvog značajnog materijala ne nestane na 15 godina van naših rasporeda. Dotle, Frank Ocean je spreman za debatu o tome sa svima nama, dokle god smo mi spremni da tu debatu izgubimo. Kladim se da bi je počeo stihom iz pesme koja zatvara Blonde, Futura Free: I ain’t on your schedule. I ain’t on no schedule.
Autor: Andrija Savić
COMMENTS