Svako jutro isti ritual – prvo pod tuš, pa Febricet za glavu, onda vitamin C (jer mislim da ću tako da potrem sve loše što sam radio prethodnog dana), pa probiotik za čišćenje stomaka, dodam i Lineks, čisto ako probiotik ne radi. E onda dobro jutro! Juče smo turistički obišli centar grada i pešačku zonu Vaci, s namerom da nešto i pazarimo, ali samo smo naučili da se odeljenje za muškarce zove Ferfi.
Početak dana je obeležila dnevna svirka benda Sum 41. Da, oni još uvek postoje. I realno, sve je to je prezabavno ako ste im posvetili barem desetak minuta u svom odrastanju. Ako niste jbg, onda ste još uvek u fazonu da ubedite sebe i druge da niste zevali na Sigur Ros. Jer ovo je festival! Pivo, skakanje i sise na video bimu. Ne vilenjaci koji njaču na izmišljenom jeziku. Ante Tomić je imao neki tekst da kako je stariji, sve više ceni bendove koji pokazuju neku vrstu smisla za humor, ma makar on bio i potpuno užasan, i sve više to kontam. Sum zvuče odlično, Derek je fino smršao. Sad se ja pravim da znam kako je izgledao, ali pamtim onu viral sliku kad ga je ostavila Avril Lavinj, i kad je imao 50-ak kila viška.
Jbg, žena te ostavi, i ode kod pevača Nickelbacka. Život zna biti baš usran. Međutim, to se na njemu baš i ne vidi, čak nam je i pokazao kakav je gitarski virtouz jer je odsvirao rifove Seven Nation Army i Smoke on the Water. Najveće hitove su ostavili za kraj, tako da smo se naslušali i pregršt novih stvari. Uvek je čudno kad bend koji si prestao da slušaš u nekom trenutku, ima još šest novih albuma, i misli da su stvari sa njih podjednako bitne kao i one koje svi znamo. Skupili fin broj ljudi, pa i to potvrđuje moju teoriju da je Sziget jedan pravi Viva festival. Za one koji ne znaju, Viva je nemačka muzička televizija, koju su neki naši kanali prenosili, i gde si mogao da čuješ kalifornijski pank, onaj dosadni Guetta haus i alternativu koja ponekad nije mogla da prođe na MTV-iju.
Tinnie Tempah je juče odjeban, because of reasons, i rešili smo da procunjamo malo po ostrvu. Završili smo u šatoru za jogu, kojim se širio neki čudan smrad. Možda su bili kontejneri koji su posle pet dana svašta videli, a možda su bile i stopala obožavatelja joge, pošto je u šator zabranjeno ući obuven.
Nakon toga svima omiljeni (ok, samo meni omiljeni) World music stage i Rachid Taha. Kad smo već slušali Bregu pre neki dan, mogli bi i Čolu. Alžirski Čola je termin kojim sam objašnjavao ljudima na šta idemo, jer nisam ni ja baš imao pojma šta ćemo tačno da vidimo. Ono je bila prava papazjanija, sa arapskim sintovima i ritmovima, u nešto modernijim aranžmanima. A bio je Čola, tj. Brega je od njega skinuo stvar i dao Čoli, i sad imamo ono Jako slabo srce zavodiš. Krenuo je mlako, sa više rok orijentisanim stvarima, međutim kad je počeo sa narodnjacima, tu se stvar zakuvala. Iz narodnjaka je odleteo u pank, pa smo dobili i njegovu verziju Rock The Casbah, kao i još par drljanja. Rachid ima mandrakovski šešir i sve vreme smo se nadali da će da ga baci u publiku, jer bi bio baš lep suvenir. Mogli bismo da kažemo da izbliza izgleda kao zadrigli alkos koji cirka ispred zadruge, ali ajde rećićemo da ipak više baca na ovog lika iz Mapet Šoa.
Pod uticajem Rachida, ostali smo na par minuta sledećeg benda, a to su bili makedonski cigani Džambo Aguševi Orkestar. Da se ne pravim da poznajem trubačke orkestre, ali eto da kažem da je ono imalo drugačiji ritam i bit od standardnih svadbarenje sa Kalašnjikovim, tako da kada Tegla jednog dana dobije svoj stejdz u Guči, zovemo ove momke.
Nakon toga Bloc Party. Ovaj bend je prilično omiljen u našem društvu, a i slušali smo ga na Exitu gde su bili dosta loši, a i A38 je stara kazna što se tiče ozvučenja. Ipak, već posle par pesama su nas razuvereli. Sve hitove su odsvirali, par novih, One More Chance posvetili pokojnom liku iz organizacije Siđeta (kažem siđet, jer ga je Kele tako zvao). Kele inače izgleda do jaja, jedan od retkih judi zbog kojih bi razmislio o promeni seksualne orijentacije. BTW, ako Everton proda Lukakua, mogu da probaju sa Keleom, realno to je ta građa. Sve u svemu, Bloc Party su zvučali kao da opet imam 16 godina, živim u Britaniji i život mi je jedna epizoda nikad prežaljenih Skinsa. This Modern Love za kraj, samo ako nismo bili dovoljno raspamećeni.
To je to, danas ostaje možda i najzvučniji dan za nas padavičare, pa ko preživi pričaće.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS