Kako smo i pretpostavljali, treći dan Szigeta, tj. zvanično prvi, delovao je polu-prazno u odnosu na nulti. Nije da nije bilo ljudi, ali u odnosu na onaj pakao na RiJani, ovo je bila gužva level pijaca automobila u Bubanj Potoku subotom. Staćeš ti u red, ali ćeš na kraju kupiti polovnog golfa.
Jučerašnji dan nam je protekao u prepričavanju koga smo sve hteli da prebijemo na Rijani, gde smo sve dobili laktove, i koliko su maloletne bile te devojčice. Na kraju, rešili smo da iskoristimo situaciju i posetimo stari kraj, tj. mesto gde smo obitavali na prošlom Szigetu. U starom kraju, gde smo se osećali kao svoji na svome, jer su tamo glavni Srbi, Hrvati, Rusi, Afrikanci i migranti, postoji jedno užasno mesto – Texas bar, i ma koliko imali dojava za sjajna mesta po gradu, rešili smo da odemo i javimo se prijateljima od prošle godine. Naravno da nas nisu prepozanali, i boleo ih je kurac što smo došli. Sve je delovalo kao scena izbačena iz Horace and Pete.
Juče je bio Flag Day, tako da je svako iskopao zastavu svoje pripizdine i poneo je na festival. Dobro, to ljudi inače rade i drugim danima, ali danas imaju opravdanje. Naravno da smo mi išli svuda sa našom, mahali, i sad imam upalu mišića. Izgleda da jeu Tegli nošenje zastave, nešto slično kao na Olimpijskim igrama. Prošle godine se od nje nije odvajao finansijski direktor, ove barjak nosim ja, a sledeće će verovatno Ivana Španović. Ili ova mala što je nosila sad u Riu, s obzirom da su joj rezultati očajni ove godine, sledeće neće imati šta, nego da piše za Teglu.
Prvi bend koji smo slušali bio je Yiddish Twist Orchestra na World Music Stageu. Šta znam, simpa to zvuč. Pogotovo posle onog davljenja od Parov Stelara, ovaj pravi sving dođe kao otkrovenje. Prosek godina na bini je oko 50, i svi izgledaju kao da su profesori na nekim muzičkim akademijama, a letnji rasput provode ovako. Tih par pesama koje smo čuli, zvuče kao ona iz Knjige o džungli kad orangutan peva. Iznajmiću ih za neki dečiji rođendan.
Bastille sam slušao već na Exitu, i razmišljao da ih preskočim, međutim nešto me je vuklo da ih još jednom pogledam. Naravno, to je nova himna Srbije No Scrubs. Jako fino sviraju tu obradu, a i to je realno jedini način da je čujete uživo, jer TLC ne sviraju više. Malo istih fora od prošlog nastupa, malo nekih pesama koje sam zapamtio od prošlog puta i to je to. Posle dva korektna nastupa na kojima sam bio, može se reći da postajem malo i fan.
Međutim ništa to nije bilo bitno. Jer smo već mislima bili na drugom kraju ostrva, ponovo na World Music Stageu, gde se spremao Brega i njegov Orkestar za svadbe i sarane. U isto vreme je bio Manu Chao, koga smo previše puta slušali. Poslali smo delegaciju na Editorse koji su bili u isto vreme, ja sam ih preskočio jer sam ih gledao dovoljno puta, dok nisu počeli da izbacuju ove buljson albume.
Sve što su vam pričali o gastarbajterskim nastupima naših muzičara u inostranstvu nije istina. Još je gore i luđe! Brega je odsvirao sve svoje solo stvari koje uvaljuje našim i njihovim izvođačima već godinama. Nismo mogli da čujemo ništa od trubačkih verzija Dugmića, ali zato jesmo sve tri pesme što je pravio za Evroviziju, Severinin Gas Gas, pa malo Džejeve Lubenice, iliti Da si moja devojčica. Atmosfera je bila okupljamo ponovo Jugoslaviju. Srpske, hrvatske, bosanska i slovenačka zastava u vazduhu uz Mesečinu, a sve to kao da govori – ko nas bre rastavi. Ali ne stajemo tu. Brazilci i Portugalci se ljube u usta, preplivavaju Atlantik. Pobednička scena je svakako bila bugarska zastava koja se vijori uz Ja sam ja, Jeremija. Njihovi dedovi se verovatno prevrću u grobovima. Za kraj naravno Kalašnjikov, koju je Brega hteo da pevamo na mađarskom, ali ko ga jebe, kad svi znaju reči na srpskom.
Nakon ovog spektakla hteli smo na UNCLE, ali valjda su nas pukle te patriotske emocije, pa smo pojurili da gledamo kako naši jebu Amere, tako da James Lawell i ekipa ostaju za neki drugi put.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS