Demolition
Barem jednom godišnje pomislim da je Jake Gyllenhaal veliki gotivac, jedan od najpotcenjenijih glumaca današnjice i lik koji bi svake godine morao da bude barem nominovan za Oskara. Onda to zaboravim, a ponovo se setim kad pogledam neki njegov film. Ovo je to doba u godini, budući da pojavio novi uradak, zbog kog će ga opet iskulirati za sve nagrade. I dok je prva stvar koja vam pada na pamet kada vidite naslov Staloneov film o policajcu koga odmrznu u budućnosti, da bi jurio Vesli Snjapsa i prao dupe u tri WC školjke, stvari ne mogu biti dalje od toga. Naš Jake je svež udovac, koji nakon smrti supruge nije baš siguran da li ju je ikada i voleo, da li je uopšte srećan u svom životu, i da li uopšte sme o tome da razmišlja u tom zajebanom trenutku. Dve zanimacije mu postaju da piše žalbena pisma firmi koja proizvodi aparate za slatkiše, pošto mu se zaglavi M&M, i da rastura predmete da bi video da li i kako funkcionišu. Naravno da ovde imamo onu simple as that metaforu, da dok on tako razbija aparate, satove i zidove, ogoljuje i sebe samog i pronalazi svoje ja. Međutim, to jako lepo vozi i šljaka i ne smeta. Radnica koja dobija pisma je Naomi Vots, sa kojom razvija neku vrstu platonske veze, a tu je i njen sin, koji isto juri svoju seksualnost kroz pubertet. Njih dvoje mu, zajedno sa burgijama, čekićima i ostalim alatkama, pomažu da sruši sve iz prethodnog života da bi počeo da zida novi. Ovo je vrlo lako moglo da zagazi u mračnije tonove, nalik na filmove po predlošcima Čaka Palahnjuka i Bret Istona Elisa, ali Jean Marc Valee svojom režijom to nije dozvolio. Valeea inače znamo kao lika koji je režirao McConaugheyvog Oskara sa kaubojem sa sidom. Demolition je definitivno jedno od boljih filmskih iskustava ove godine i konačno je neko napravio film koji odstupa od Kubler Ross modela pet stadijuma tugovanja, i zadržava se na umrtvljenosti, ili na onome što braća Anglosaksonci kažu “numb”.
Gledati sa lepšom polovinom koja voli plačipičkaste filmove. Realno dobar je dovoljno da može i vama da se svidi.
Right Now, Wrong Then
Da li vam je nekada palo na pamet, da posle odgledanih desetak azijatskih horora i napetih trilera, vidite kako izgledaju neki drugi njihovi žanrovi. Npr. komedija, drame, dramedije i te neke tralala ljudske pričice. Naravno ne računam Ozua, Kurosavu klasike, nego novije stavri. Ja nekad tako probam i obično se zajebem, ako ne računam Kim Ki Duka (to je onaj što je radio ono sa četri godišnja doba, i ono kad se lik zaljubljuje u ribu u čijoj gajbi tajno živi). Right Now, Wrong Then je hajpovani film sa festivala, koji niti ima devojčice koje izlaze iz TV-a, nit jakuze, niti likove koji jedu žive hobotnice. Ovo je ustvari korejski odgovor na američke indie mumblecore filmove, u kojima nema puno radnje, nego ljudi samo pričaju, pričaju i pričaju. Film prati dve iste priče (??!!!), tj. na pola se sve restartuje i krene od početka. U prvoj polovini on, uspešni reditelj koji dolazi u neko mesto pored Seula na retrospektivu svojih filmova, upoznaje nju, mladu slikarku, i onda se njih dvoje tu nešto muvaju, šetaju, onda se on malo više napije i krene otvorenije i napadnije da je muva. Ona ode kući, i to je to. Film krene od početka, i onda gledamo kako je on opet muva, ali na bolji način, i uspešnije. Nešto kao Dan mrmota, ali samo da je trajao dva dana umesto million, i da korejski Bil Marej malo bolje i brže uči na greškama. Valjda je poenta da život nema reprizu i drugo poluvreme, jbmliga. Možda bolje da se držimo ovih akcija, trilera i horora, a da mumblecore ostavimo njujorškom intelektualnom hipsteraju.
Gledati sa ekipom koja voli azijatske filmove, i ovima što drkaju na hentai. Obećavajte im da će nešto da se desi i da ga gledaju do kraja.
Autor: Miloš Dašić
The Wailing
Filmovi nekad umeju da budu kao kuhinja – ako niste naviknuti na egzotiku, možda će vam jelo biti čudno, pa se ili naviknete i zavolite, ili ga više nikada ne okusite. Poenta je da ovo baš i ne mora da vam bude prvi južnokorejski film koji ste pogledali. Autor kultnog The Chaser napravio je izlet u horor, i to kako samo Azijati umeju – natprirodni, meditativni i četvorosmisleni horor. Radnja je sama po sebi jednostavna, gde u nekoj pripizdini ljudi počinju da dobijaju čudne osipe po telu, lude i kolju, nesposobni pandur pokušava da reši slučaj, umešane su neke nečiste slile (ili nisu?) i sve polako ide u tri lepe. Ono zbog čega film može da bude težak zalogaj za početnike, jeste način na koji se priča predstavlja, sa milion zbunova, stalnim preokretima i trajanjem od dva i po sata. Naravno, ako volite ovakve stvari sve navedeno će vam biti samo plus i sigurno ćete uživati u fenomenalnoj atmosferi zla koje se širi svuda okolo, a ne možete da učinite apsolutno ništa. Da vam ne otkrivam detalje, koji bi mogli da pokvare ugođaj, namestite se jedno popodne i pažljivo gledajte, značiće vam svaka scena, ako želite da sklopite ceo mozaik na kraju. U najavi jedan od boljih filmova godine.
Gledati sve dok konačno ne shvatite, ili ne ubedite sebe da ste shvatili šta se desilo.
Scare Campaign
Ukoliko verujete u teorije zavere, da vas špijuniraju preko interneta, kako je rijaliti programe izmislio Zapad da nas zaglupi, ili da je Pokemon GO delo samog đavola, onda nemojte da gledate ovaj film. A opet, iako klasičan horor, 10 puta je manje strašan od bilo kojih 10 rendom minuta domaćeg TV programa. Pratimo ekipu koja snima horor verziju skrivene kamere, ali se na deep webu pojavljuje sumanuta stranica koja objavljuje snuffove i kida u popularnosti, te naši junaci moraju da pokušaju da se izbore za gledanost, a opet nekako ostanu normalni. Inventivno, je l’ da? Radnja će vam sve vreme delovati jako poznato, što ne čudi jer je u pitanju čušpajz elemenata iz filmova kao što su Videodrom, The Purge, My Little Eye, plus svaki slešer iz poslednjih 20 godina. Koliko god ovo bilo prosek proseka, ne može da se kaže da nije zabavan, povremeno malo poskočite u stolici, ima pristojne količine krvi, tako da ako vam nedostaje jednostavno horor iskustvo, slobodno čekirajte.
Gledati sa roditeljima jer možda skontaju da Just For Laughs nije vrhunac skrivenih kamera već par decenija.
Batman: The Killing Joke
Koliko god smo tokom godina imali problema sa igranim adaptacijama DC stripova, animirani univerzum je uspevao da nam nadoknadi ugođaj. Bilo serije, bilo filmovi, pravljene po popularnim pričama, ili potpuno originalne kreacije, crtane verzije su mogle da pucaju direktno na fanove, budući da nisu morale da zadovoljavaju prodavce kokica, pardon, vlasnike bioskopa. Posle polu-uspešne Zore pravednika, lepo je bilo čuti da se priprema animirani film po jednoj od najuticajnijih priča o Betmenu, i to po scenariju Brajana Acarela, autora koji je svrstavan u direktne naslednike velikog Alana Mura, autora stripskog Ubistvenog vica. Dve su osnovne Murove postavke, koje je i film pokušao da prenese – kako je Džoker postao najveći negativac ikada, i koliko je čoveku potrebno da sklizne u ludilo (a sa tim i da li su Betmen i Džoker zaista toliko različiti)? Autori su uspeli da urade nemoguće – da u pokušaju da isprave odnos koji u originalu postoji prema ženskim likovima (ok, ženskom liku), naprave nešto još gore. Dodata priča, koja treba da nam pokaže snažnu i samouverenu Batgirl, uspela je i nas koji smo na svašta navikli, da natera da se namrštimo. Spoiler alert, imate scenu seksa čiče Betmena i dooooosta mlađe superherojke (koja je pritom ćerka njegovog velikog prijatelja komesara Gordona), ne eksplicitnu, ali pomisao je dovoljna. Jebiga Betmene, ne može to tako. Posle toga, uglavnom sve ide po priči iz stripa, tako da i nemate mnogo novih stvari da se oduševite, a ni animacija ni tuče, nisu baš najsjajnije urađene. Jedino što film uspeva da izvadi iz prilično dubokog blata je Mark Hamil kao glas Džokera, koji već dve decenije uspeva da pokaže da može da odigra (makar glasovno) i velikog negativca, a ne samo šeprtljastog Luka Skajvokera.
Gledati da biste se naterali da prvi put, ili ponovo, pročitate strip, a ovo izbrišite iz glava, sa hard diska, ili bacite DVD kroz prozor.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS