Captain America: Civil War
U startu odmah da se ogradim – nisam fan stripova, pa je samim tim, moje znanje o superherojima građeno na filmovima. Sa druge strane sam fan loženja, a budući da Marvel to najbolje radi, nalazimo zajednički jezik već nekih desetak ostvarenja unazad. Dakle, najmanje zanimljivi superheroj dobio je svoj treći film. Dobro, zanimljiviji je od Hawkeyea i Falcona, ali kad se poredi sa onim pravim superherojima – Hulkom, Torom i Iron Manom, nema neke ozbiljne šanse, pa sve i da je Kris Evans najbolji frajer među njima. A nije. Mark Rafalo je! Zaplet filma ne bih spominjao jer je diskutabilan, a i svaka priča o njemu, bi zbog kompleksnosti bila spojler, što ne želim da uradim. Suštinski, Civil War se bavi time kako „vjetar se vezat ne može“ i pokušava da provuče određene društvene probleme. To je najgora stvar koja može da se dogodi superherojskom filmu. Ukoliko izignorišete sve te poruke koje govore o tome kako da shvatamo kompleksne životne situacije, ovo je odličan film. Prvenstveno ga treba pogledati zbog brutalnih scena borbi, pogotovo se to vidi u 3D-u, tako da istrpite, jer vredi. Druga stvar su pun jokes i meta fore koje su i ovaj put odrađene perfektno. Pol Rad i Robert Dauni Mlađi tu prednjače, ali i ostali imaju zanimljive role. Broj superheroja je značajno povećan, tako da svi koji volite ekipne sportove, bićete oduševljeni. Jedino je Spajdermen razočarao. Valjda zato što je još uvek student, a studenti su najgori ljudi.
Gledati sa nekim ko se loži i nije ga blam zbog toga.
Autor: Šakraf
10 Cloverfield Lane
Možete da mislite šta god hoćete o J.J. Abramsu, ali gde god se taj čovek ispiša, nikne zlato. Doduše, neki njegov rad i doživljavaju kao neželjeni golden shower, ali mislim da ga naša mišljenja, kakva god da su, uopšte ne dotiču. Pored toga što je umuljao prste u pekmez tri franšize (dve do tad nepomirljive Star Trek i Star Wars, a tu je i Mission Impossible), odlučio je izgleda da napravi i sopstvenu. Za sada samo sa producentskom (i verovatno konsultantskom) ulogom, ali znajući čovekov rad, sprema se tu nešto. Za sada dvofilmni Cloverfild serijal funkcioniše kao obrnut Alien – ovde je prvi deo blokbaster sa pucanjem i plakanjem, a nastavak je klaustrofobični triler. Ovde umesto Xenomorpha imamo John Goodmana, ali na momente se ne bih baš kladio da je Tuđin opasniji. Kad se već igramo sa Osmi putnik referencama, ne bih želeo nikoga da vidim u imaginarnom rimejku kao Ripley, do Mary Elizabeth Winstead. Iako je Goodman pokidao, Mary je ta koja nosi ceo film, što jeste zahtevno, budući da se maltene ceo zasniva na interakciji troje ljudi. Da, ako vas uopšte zanima nešto toliko trivijalno kao što je radnja – Meri beži od muža, lupe je kola, probudi se u atomskom skloništu, neka je vrsta apokalipse (ili nije?), pitanje je gde su prava čudovišta, spolja ili u nama? A što se franšizacije (ako je ovo reč) tiče, ne znamo i dalje da li će je zaista biti, da li su Cloverfield filmovi zaista povezani, ili se samo radi o još jednom triku J.J. Abramsa, a njegovi trikovi su takvi da je verovatno i Đavola naterao da gleda Lost. Da rezimiramo, u najvećem delu film sa poznatim motivima i razvojem situacija, ali su detalji ti koji ga čine neophodnim iskustvom, ukoliko želite sebe da nazovete filmofilom.
Gledati sa fanovima Losta, Aliena i dobrog trilera.
Holidays
Horordžije su oduvek volele da radnju filmova smeste o praznicima. Realno, što su likovi opušteniji, to su pogodniji za terorisanje, a i publici je lakše nametnuti osećanje nelagode, jer niko ne voli da mu bude neprijatno dok sipa sedamnaestu kašiku ruske salate tog dana. Producenti su odlučili da kroz ovu antologiju obuhvate sve moguće angloameričke festivuse, pa tako imamo sedam segmenata od Nove godine, do Dana majki. Možda najuspešniji su Dan očeva, sa filingom urbanog gotika, “blekmirorasti” Božić, potpuno suludi Dan Svetog Patrika (suludiji od domaćih proslava sa Orthodox Celtsima), kao i Uskrs, sa jednim od boljih čudovišta u skorijem horor filmu. Ako prebrojimo pošteno (ubaciti random vic o RIK-u), više od pola priča uspeva da makar delimično pogodi poentu, pa možemo da kažemo da je film uspeo. Naročito kad se uzme u obzir da je najpoznatije ime ovde Kevin Smit (a znamo koliko mu je verovati u poslednje vreme), a tu je autor (?) svojevremenih užasnih promašaja Legion i The Priest. E sad, pošto se ovo uveliko reklamira kao horor, moramo da napomenemo da je većina segmenata pre čudna i crnohumorna, nego što je strašna, ali ta uvrnutost, plus kratko trajanje, donosi da film može lagano da se pogleda. Sigurno ćete ga ispratiti ako ga zakačite na TV-u za par godina, a izgleda da je za tako nešto najviše i pravljen.
Gledati sa prazničnim entuzijastima, kako biste im konačno objasnili zašto za crveno slovo volite da sedite sami kod kuće i jedete prase.
Autor: Radomir Zvoncek
High-Rise
Engleski filmovi sa distopijama su uglavnom strašniji od ostalih. Valjda zato što su engleski filmovi regularno depresivniji od američkih, sa sve tužnim, siromašnim porodicama, decom koja umiru i Morisijevom muzikom. E pa High-Rise spada u tu kategoriju. Reditelj Ben Wheatley, poznat ekipi filmofila koji žele više da znaju po naslovima Kill List i Sightseers, napravio je svoj do sada najkompleksniji film, ali i najkonfuzniji, jer u mnogim slučajevima niste baš najsigurniji da znate šta se dešava ispred vas. Film prati mladog doktora, u tumačenju Toma Hiddelstonea, koji se doseljava u novoizgrađen soliter, koji je inače malo naselje u sebi, sa obdaništem, supermarketom, bazenom, teretanom. I da, ono što je najvažnije, stanovnici su podeljeni po staležima, pa su tako oni najsiromašniji logično pri dnu, a bogati su na spratu. Srednja klasa, gde je i naš doktor, je u sredini zgrade, i postoji tiha mržnja sa penthausom, gde živi i arhitekta celog projekta (Jeremy Irons). Sličnu metaforu for dummies je u skorije vreme imao Snowpiercer, ali ju je razradio na mnogo bolji način. Film je nastao po knjizi J.G. Ballarda iz 70-ih, pa je i radnja smeštena u te godine, iako sve više podseća na neke futurističke sedamdesete, kao u Paklenoj pomorandži. Uopšte, ceo film se dosta oslanja na atmosferu nekih Kjubrikovih. Posle jedne žurke srednjeg staleža, bogatija ekipa želi da odgovori luđom žurkom i trt mrt, tamo vamo, jedna suludo bizarna montaža raznih događaja, i dobili smo rat staleža, gde sve deluje kao krvavija verzija onog skeča Nadrealista, kad se majka i sin bore protiv oca i drugog deteta za SAO Špajz. Pošto vas film uvuče u priču finom postavkom, dobrim glumcima i zavodljivim izgledom, morate da zažmurite na par stvari, mada najviše smeta, što su nasilje, borba između staleža i menjanje žena za hranu, mogli lako da se izbegnu, tako što bi ljudi naprosto otišli iz zgrade. Ali dobro, to sam možda samo ja smartass. Toma Hiddlestonea prvi put gledam, a da nije superheroj zlikovac ili neki kostimirani smarač, tako da me je prijatno iznenadio (pritom, lik je izgleda metod glumac, s obzirom da je išao da gleda lobotomiranja i sve to). Od ostalih se izdvajaju Luke Evans, koji sve vreme izgleda pijano kao Pera Božović u filmovima iz 80-ih, i Elizabeth Moss, dok je Sienna Miller još jednom ona lepa devojka, koju lako može da zameni i fikus, kad bi bio jako lep. Sve u svemu, što bi Ameri rekli – jedan “beautifull mess” od filma.
Gledati sa nekim drugovima komunistima. Ustvari nemojte, oni će posle da pričaju o kapitalizmu i svemu tome. Smučiće vam se i film i sve.
Special Correspondents
Znate ono kad se igrate sa malim psom i onda on uzme da vas grize, ali vi ne osećate to, jer su mu zubi još nerazvijeni. E toliko je oštra nova satira Ricky Gervaisa o medijima. Njegovi filmovi, kao i njegovi glumački partneri, mahom izgledaju kao sprdnja projekti, koji su bili sastavni delovi Rickyjeve serije Extras. Tako je i ovde. Poznati hrvatski internacionalac Erik Bana i on su radio voditelj i tonac, koji slučajno ne odu u Ekvador da izveštavaju o ratu, pa se kriju na spratu meksičkog restorana, fol se javljaju iz Latino Amerike i izmišljaju vesti, a u nekom momentu i spostvenu otmicu. Za to vreme, Rickyjeva žena koristi situaciju i bogati se, jer joj je muž oteti heroj. Sve ovo ne bi delovalo toliko loše, da ne znamo da Gervaisov humor ima potencijala, ali se on konstantno zadovoljava autopilotom na kom je već godinama. I sve više se stiče utisak da nije lajavi komičar bez dlake na jeziku koji želi da kaže svakome šta misli, već je mali debeljko koji je celog života samo želeo da bude deo ekipe. Erik Bana je Erik Bana, pruža u filmu svoje osnovne tri facijalne ekspresije, a ostatak poznate i polupoznate ekipe je tu samo da popuni prostor. Film je inače Netflixova produkcija, a i izgleda da filmska, ne može baš da isprati kvalitet serijske, pošto se još uvek oporavljaju od one rasističke zajebancije Adama Sendlera sa Indijancima.
Gledati u okviru paketa “Netflix and chill”, jer realno, poželećete bilo šta drugo da radite umesto da gledate ovaj film.
Autor: Miloš Dašić
COMMENTS