Hail, Caesar!
Kako početi priču o novom slabom filmu jednih od omiljenijih autora ikada. Braća Koen, i pored slabijih uradaka, ostaju najbolja bratska kombinacija u svetu filma, s obzirom da su oba brata Vašovski promenila pol, a braća Fareli nisu aktuelni još od kada je Džim Keri ubio kravu u Me, Myself i Irine. Dva jako važna činioca su, i pre pojave filma, mogla da nam kažu, da ovde nešto neće valjati. Prvi je mnoštvo tema koje su Koeni umuljali, kao kakav paprikaš. Od svega su mogla bar dva, tri filma da se naprave, a ovako je sve nagurano. Drugi faktor je Džordž Kluni. Klunija volim, cenim i poštujem, kao i bilo koji drugi heteroseksualac, ali dosadašnje saradnje sa Koen dvojcem uvek su bile filmovi lakše sadržine, u kojima se glavni glumac (Kluni) beči u kameru i konstantno ima facu, kao da ne zna samostalno da pređe ulicu. Ok, O Brother Where Art Thou? je bio dobar, ali ostala dva su generalno zaboravljivi (Intolerable Cruelty, Burn After Reading). Hail, Caesar! ide uz drugu grupu. Priča prati Josha Brolina, koji je producent holivudskih filmova, a i devojka za sve. On pokušava da snimi film o rimskom vojskovođi koji sretne Isusa, naravno trudeći se da ne uvredi nijednu religijsku podgrupu. Kluni glumi tog vojskovođu, koga otimaju komunisti i traže otkup. Tu još imamo Skarlet Johanson, glumicu koja traži oca za svoju nerođenu bebu, Channing Tatuma, glumca plesača na čelu komunista, dve Tilde Svinton koje pišu za suparničke tračerske novine (ovde se kapiram krije fora o božanstvu zvanom Tilda Svinton, koja je toliko dobra da smo je duplirali), kao i Džonu Hila, koji nemam pojma šta radi. Pritom, Brolin sve vreme ispituje svoju duhovnost i povezanost sa bogom, s tim što je sve to izgubljeno u gorenavedenom paprikašu idiotskih i parodičnih likova, koji smetaju jedni drugima. Kao kad nakrcaš u prvih 11 fudbalske ekipe pet, šest ofanzivnih krila i centarfora. Nema tu fudbala, mora neko da bude i zadnji vezni.
Gledati ako gledaš svaki film braće Koen, jer na svaki Burn After Reading, ide jedan A Serious Man. Čekamo Hail Caesar-ov ASM!
Man Up
Preksinoć sam počeo da gledam rumunski dokumentarac o tome kako su američki akcioni filmovi bili zabranjeni u Rumuniji pod Čaušeskuom. Međutim, titl sam tražio pola sata, našao neki slovenački, probao, ali izgleda da ipak ne znam slovenački. Probao i bez titla, pod parolom ne znam rumunski, ali živeo sam u jednom diktatorskom režimu, možda ću razumeti nešto. Nope! Ništa! Pošto sam naravno odustao od pokušaja gledanja nekog ozbiljnijeg ostvaranja i odustao, rešio sam da pogledam romantičnu komediju. I iskopao film za koji sam kontao da neće biti ni vredan pomena. Ipak, Man Up me je prijatno iznenadio. Simon Pegga volim, cenim i poštujem, kao i svaki nerd heteroseksualac, ali budimo iskreni, kad ne radi sa Edgar Wrightom, to kurcu ne valja! Lake Bell svi volimo od kako se obnažila za onu hipstersku verziju Entouragea – How to Make It in America. Plot je klasično rom-komovski – Ona, u srednjim tridesetim, više voli da gleda Kad jaganjci utihnu i jede sendviče, nego da izlazi (ideal žene koju je Tina Fej dovela do perfekcije). Slučajna prolaznica joj tutne neku self help knjigu, zbog koje je On pomeša sa svojim blind dateom, zbog čega ona “otme” sastanak i kreće upoznavanje, zaljubljivanje, bla, bla. Iako sam misilio da će ceo film da bude priča u kojoj neko laže o svom identitetu, to se brzo raščisti. Plus standardne scene plesa, sretanje bivših ljubavi, zajednička ljubav prema Hanibalu Lektoru i motiv večne ljubavi kod roditelja, kao ideal kome se teži – sve to je fino upakovano i šljaka. Simon Pegg prvi put funkcioniše kao ono što bi Hju Grant igrao da je mlađi. Lake Bell se nije skidala, ali možete se zaljubiti u nju i bez toga. Realno bi mogla da zameni Ris Viterspun, ili Kejt Hadson u sličnim stvarima. Ako joj je do toga. Ostaje to da Englezi još uvek skuluju Amere skoro svaki put kad se dotaknu pravljenja rom-koma.
Gledati, sa ortacima uz pivo, posle lagati da ste gledali fudbal.
Autor: Miloš Dašić
Crouching Tiger, Hidden Dragon: Sword of Destiny
Kritika i publika su masovno rekli da drugi deo filma, koji je čitav Zapad navukao na kung fu, nije ni prineti originalu jer nije dostigao njegovu emocionalnost i suptilne nagoveštaje. Pa nije, zato je i odličan! Posle Tigra i najgori snobovi su počeli da se lože na Istok i borilačke veštine, koje su do tad bile rezervisane za štrokave bioskope koji puštaju najnovije avanture nekog od jefitinih kopija Bruce Leeja, koji su predstavljali kao Bruce Li, Bronson Lee, Lee Bruce (realno, najmanje se potrudio), ili moj omiljeni Dragon Lee. A i reditelj prvog filma, Ang Lee (kod prezimena im svaka sličnost prestaje) je realno poznat po teškim socijalnim dramama i gej kaubojima, a taj tepački izlet mu je izgleda samo bio trenutna slabost. Dobro, dosta sam srao i glumio kretena koji bi i 2016. da radi u video klubu, naravno da je original bolji, naravno da je kvalitetnije urađen i naravno da je ovo samo preslikana bleđa varijanta, ali ima mnogo dobrih stvari, da se ložite kao kad ste prvi put videli Džekija Čena. Radnja je gotovo ista, jurnjava za mačem je tu, kao i jedan glavni lik (ženski) i drugi, nekada sporedni, sada glavni (muški). Plus Maču sudbine je što imamo gomilu sporednih likova, svakog sa svojim posebnim stilom borbe, što daje neprevaziđen šmek treši fantazi filmova iz ’80-ih i crtaća sa Trećeg kanala. Borbe su solidne (ipak je film režirao majstor Juen Vu Ping, a ko nauči Kijanu Rivsa da se bije, nebo mu je granica), iskaču na po 7 minuta i generalno drže pažnju, iako je letenje kroz vazduh, iz budžetskih razloga izgleda, svedeno na minimum. Tu je i gomila kul prirode, mada ako ste ikada bili u Kini, skontaćete da ne liči na Kinu, nego na Novi Zeland, gde je i snimljena, ali nema veze, posle 15-te razbijene glave, a naročito vrhunskog fajta na zaleđenom jezeru, sve mane se nekako zaorave.
Gledati sa ortakom sa kojim ste skidali pokrete Drunken mastera u drugom osnovne.
El Cadáver De Anna Fritz (The Corpse Of Anna Fritz)
Ima tih filmova koji su super za gledanje, ali ćete teško odlučiti da ih nekome preporučite. Ima doduše i ljudi koji počnu nešto da gledaju, iako im se čini da to možda baš nije za njih, pa posle kukaju. Ovde trijaža počinje već od naslova, jer kad se nešto zove Leš Ane Fric, valjda možete da pretpostavite da nije baš za one najnežnije dušice koje se zanesveste na svaki nagoveštaj nasilja. Nije doduše ni toliko strašan, čak je i vrlo sveden, pa da autori nisu rešili da nam ga zavuku na par mesta, mogao bi da se pušta i na televizijama u nekim pristojnijim terminima. Najpopularnija španska glumica Ana Fric (po biografiji najviše liči na Penelope Kruz, po fizičkom izgledu je neka šesta sezona Kompanjerosa) overava na žurci, donose je u mrtvačnicu na čuvanje mladom stažisti, koji odluči da je fotka i to podeli sa svojim prijateljima, a oni pak reše da ga posete pre žurke na koju su krenuli, naravno puni opijata. Od tog trenutka se sve odvija po Marfijevim zakonima, pa ima mnogo preokreta (iako su nekad predvidivi do bola), koji vam drže pažnju do kraja filma. Mada je trajanje kratko (76 minuta) i prirodno izlazi iz koncepta priče – imali smo dobrih ideja za ovoliko, šta sad da ga produžavamo dalje? Teško je ovo žanrovski odrediti, možda je najviše triler, sa elementima crne komedije, dakle teren gde se Španci odlično snalaze. I kao što rekoh na početku, meni se film svideo, ali ne verujem da ću ga baš preporučivati u direktnom obraćanju, ostavljam utiske da govore sami za sebe.
Gledati sa nekim ko na FEST-u pogleda bar pola sata filma, pre nego što izađe.
Autor: Radomir Zvoncek
COMMENTS