50 godina albuma Revolver, najbitnijeg albuma u muzičkoj istoriji

Ako nemate problem da se setite kako je ženski deo svetske populacije reagovao pre i za vreme strofe Justina Timberlakea, u okviru benda N Sync, ili Nicka Cartera iz Backstreet Boysa, zamislite ekvivalentnu energiju virštanja, plakanja i čupanja kosa, podeljenu na Johna Lennona, Paula McCartneya, Georgea Harrisona i Ringa Starra, samo duplo glasniju.

Izdanja liverpulskog kvarteta su s početka šezdesetih imala podsticaj u eksternim faktorima, koje su činili neumoljivi zahtevi publike, a snažni kreativni impuls Beatlesa, taktički raspoređen, jednostavno nije dolazio u obzir. Tako je bilo na početku. Nakon oslobađanja od ekonomskih stega diskografskih kuća, koje su za jedini cilj imale ekonomsku kapitalizaciju, bez spontanijeg umetničkog izraza kao opcije, usledio je Revolver, zeleno svetlo u stvaranju zvuka kog su Beatlesi 1966. godine vajali kao najveći eksperiment u dotadašnjoj kratkoj istoriji pop muzike. Eksperiment  je uspeo da poklopi ogromni lirički talenat sa instrumentalnim ambicijama, pa su tinejdž snovi brzo stavljeni na test zahtevom za poterom za što više zrelog popa. Može biti da je i titula engleske reprezentacije na Mundijalu u fudbalu, bila dodatni gas svakom Englezu da konačno pokori svet. Leto 1966. je bilo englesko leto.

Zvučni spomenik istorije, kakav je album Revolver, je to monumentalno obeležje zaslužio rekordom za to vreme – za snimanje LP-a od četrdesetak minuta, potrošeno je astronomskih 300 sati radnog vremena u studiju. Radno okruženje stvarano je tromesečnom pauzom koju je svaki član Beatlesa proveo sam, što je rezultovalo da jedinica, skladnija i od studenata na pariskim protestima 1968. godine, deluje manje homogeno nego u prvih pet godina karijere. Individualni atributi svakog pojedinca su nakon preispitivanja muzičkih briga na pomenutoj pauzi, na sledbeniku albuma Rubber Soul stvorili najnehomogeniji homogeni album Beatlesa. Lennon je sa Dalai Lamom na pameti doprineo sa pet pesama o refleksijama o sopstvenoj ličnosti i sumnjama u spoljašnji svet, pomognute istraživačkim avanturama sa LSD-jem, dok je George Harrison doneo politički nastrojenu pesmu koja otvara album (Taxman), kao i kompozicije I Want to Tell You i Love You To nastale pod uticajem filozofske literature.

Iako su Lennon i Harrison na, prema kritikama, najboljem albumu Beatlesa ikada, svojim uticajima ostavili legat bendovima poput Oasisa, Radioheada i Arctic Monkeysa, kao i kantautoru Jacku Whiteu, sedmi studijski album benda iz Liverpula je ipak doktorska disertacija Paul McCartneya. Na isti način na koji je Rubber Soul doktorat Johna Lennona. Maccin optimizam i good guy imidž, u koliziji sa ljudskom toplinom u pisanju i na granici sa poletom klasične dečije pesme, demonstriran je na naslovima Good Day Sunshine i Yellow Submarine, dok je jednostavnost u naraciji fiktivne svakodnevice Liverpula dodala velike hitove poput Eleanor Rigby i Here, There and Everywhere. Paul McCartney je svoju tromesečnu pauzu ispunio istraživanjem klasične muzike, pa je ego Revolvera postao još veći, dobijanjem sjajno razmeštenih muzičkih detalja i ukrasa. Na ovaj način, McCartneyu odlaze zasluge za produžetak imidža Beatlesa u formi „četiri duše, jedno telo“.

Godine 1966, Beatlesi su zvanično postali boy band. Polazeći od toga da je svaki „beatle“ imao jaku, sopstvenu fan-bazu i uzgred značajno doprinosio celokupnom stvaralaštvu benda, koncept boy banda je konačno uobličen poslovodstvom. Iako su nakon Revolvera sami donosili poslovne odluke u vezi sa izdavaštvom i osmislili manje angažovane scenske nastupe, Beatlesi na svojoj svetskoj žurci povodom velikog uspeha albuma nisu tretirali biznismena Allena Kleina i selebriti gurua Yoko Ono kao „padobrance“, već su ih bez pozivnice, ili prisustva na spisku pustili u svoj život. A dobro je poznato da svaka žurka izgubi svoj planirani tok zbog prisustva „padobranaca“, ljudi koji nepozvani pokušavaju da prilagode sebi veliki broj okupljenih. Mada, ni to ne osporava današnju snagu Revolvera. Snaga i ego tog albuma dolazi od tada uspostavljenog imidža Beatlesa, koji je i danas dominatna asocijacija, kao i od potcenjenih pesama sa albuma koje nikada nisu plivale u ušima kao McCartneyeve Eleanor Rigby, ili Yellow Submarine. Za potcenjenost na najvažnijem albumu svih vremena je ipak bio zadužen Lennon: She Said She Said i And Your Bird Can Sing nisu demonstrirale sve manifestacije hita po definiciji, ali su bile larva art-popa od kog je Lennon, samo godinu dana kasnije, napravio gracioznog leptira u vidu pesama Strawberry Fields Forever i I Am the Walrus.

Pokušali smo da se Revolveru i Beatlesima, u čast pedesetogodišnjice albuma, odužimo na sličan način kao Martin Scorsese u svojim filmovima. U trileru iz 2006. godine The Departed, Marti je ubacivanjem u soundtrack Lenonove solo pesme Well, Well Well, prvi naterao svet da razmišlja i o aspektu potcenjenosti pojedinih kutaka diskografije Beatlesa. Za vas smo složili njihov novi album: najbolje od najpotcenjenijih pesama:

#1. Rain

B strana singla Paperback Writer sakrila je jednu od najvirtuoznijih bubnjarskih epizoda Ringa Starra, čiji su bubanj, kao i bas Paula McCartneya, bii  adekvatna ritam sekcija nazalno otpevanim rečima Johna Lennona „Raaaaaaaaain“ i „Shiiiiiiiiine“. Rain se uklapa u muzički profil Revolvera, ali se na albumu Paperback Writer istakla kao inspiracija stilu pevanja Liama Gallaghera. Inače, jedna od inkarnacija Oasisa se zvala baš Rain.

#2. The Inner Light

Muzička restauracija 47. poglavlja Tao Te Chinga je svoj podsticaj našla u pismu studenta sa Kembridža na sanskritu upućenom George Harrisonu, i kasnijim razgovorima pomenutog studenta sa Lennonom i Harrisonom o benefitima transcedentalne meditacije. The Inner Light je od 1968. godine ostala manifest teze da Beatlesi mogu sve, čak i da prilagode indijsku muziku svojoj grandioznoj projekciji zvuka.

#3. Hey Bulldog

https://www.youtube.com/watch?v=LLwbb4WNMHA

Prema većini parametara, Hey Bulldog je Niggas in Paris Beatlesa. Kao što hit sa zajedničkog albuma Kanye Westa i Jay Z-ja Watch the Throne pruža solidan uvid u njihov bromance i svu kuloću življenja na njihov način, Hey Bulldog kao deo soundtracka filma Yellow Submarine, eksplicitno pokazuje koliko su se Beatlesi zabavljali snimajući ovu pesmu. McCartneyeva produkcija bas linije i Lennonovo pevanje za vremensku kapsulu, začinjeno Maccinim lajanjem u pozadini, suština su jedne od dinamičnijih kreacija liverpulskog kvarteta, koja nikada nije bila velika van kruga die-hard fanova.

#4. Two of Us

https://www.youtube.com/watch?v=o_k878oUuIY

Album Let It Be nalazi Beatlese u ozbiljnoj posvećenosti suprotnom polu, u periodu čestih konflikata, kada su svi u jednoj prostoriji. Snimanje pretposlednjeg albuma proteklo je u neprijatnom tonu, jer je svako uzeo svoj instrument i sa njim otišao u poseban studio. Isto kao kad glavni smarač na fudbalu odnese loptu kući, jer iz nekog glupog razloga više ne može da igra. Deonice albuma kojim nijedan „beatle“ nije bio zadovoljan su producirane u studiju na Abbey Roadu, a pesma Two of Us je za kritičare ostala pesma o odnosu Johna Lennona i Paula McCartneya. Iako je drugi najmlađi tvrdio da se radi o njegovoj ženi Lindi, prijateljstvo sa Lennonom nije proživljavalo renesansu, a na samom kraju prijateljstva, ova pesma se obraća neidentifikovanoj osobi, sugerišući ostanak i reminiscenciju zajednički konstruisanih uspomena i toga dokle su došli, šta su sve prošli da bi tu stigli, kao i dokle mogu zapravo doći. Ovo je ipak ljubavno pismo McCartneya Lennonu.

#5. Dear Prudence

“White Album” predstavlja saopštenje Beatlesa o činjenicama koje su, isplivavši na površinu, stvorile utisak da više ne funkcionišu kao jedan. Ceo album je napisan pre, i za vreme čuvenog puta u Indiju, na kom je čak i Ringo Starr pristojno doprineo. Dear Prudence je četvrta pesma sa „belog albuma”, sa ogromnim nasleđem za pop-kulturu. Upućena je sestri Mie Farrow, Prudence, koja je bila jedan od putnika u karavanu Beatlesa ka Indiji. Mia Farrow je glumila u filmu Romana Polanskog Rosemary’s Baby, koji je izašao par meseci kasnije. Klasik Romana Polanskog povezan je sa Beatlesima njegovom ličnom tragedijom, budući da mu je porodica bila žrtva Charlesa Mansona, koji je bio opsednut bendom. U istoj zgradi u kojoj je Polanski snimao svoj prvi masterpis, 12 godina kasnije je ubijen John Lennon. Sve je povezano kao u filmu Hours.

#6. Long, Long, Long

Skriveno blago diskografije Beatlesa je instrumentalno tiha pesma, vokalno prožeta šapatima Georgea Harrisona koji dolaze iz daljine, a tendenciozni osećaj usamljenosti postignut je naizmeničnim, ali vrlo precizno tempiranim približavanjem i udaljavanjem zvuka glasa od slušaoca. Za svaku tužnu, ljubavnu pesmu Beatlesa ostaje uvek jedno pitanje:  Kako je uspeo da je izgubi kada je ovoliko voli?

#7. She’s Leaving Home

She’s Leaving Home je trenutak od 200 sekundi na albumu Sgt. Pepper, posle kojeg svaki hipster ove generacije shvati da se Beatlesi ipak moraju poštovati. Barem iz straha. Žičani kvartet koji je zamenio bend, diktira tempo pesme inspirisane lokalnim vestima o tinejdžerki koja je pobegla od kuće. Lennon je napisao refren i otpevao ga iz perspektive roditelja, dok McCartney ima ulogu arhitekte strofa. Kao i ulogu spikera vesti na lokalnom kanalu. Zbog toga je možda i ostao potcenjen ovaj muzički masterpis Beatlesa, koji oni nisu odsvirali.

#8. Oh! Darling

Omaž Ottisu Reddingu se pojavio na albumu Abbey Road, a skoro pola veka nakon snimanja, zvuči sveže i uzbudljivo.  Album je ukrstio jedinstvenost Sgt. Peppera, šizofrenost „belog albuma” i glad za perfekcijom Let It Be. Na ploči koju otvara Come Together (moj lični favorit iz opusa Beatlesa), a nastavlja se vanvremenskim hitovima Here Comes the Sun i I Want You, sakrila se i oda baladama pedesetih godina prošlog veka. Instrumental i vokal u stilu Ottis Reddinga, koji lirički sreće emotivnu opkladu Johna Lennona sa samim sobom.

#9. Drive My Car

Na pitanje koje je Lennon sebi postavio 1965. godine, kako pripitomiti potentnost albuma Rubber Soul, remek-delo sastavljeno od popa, soula i folka koji sreće eru psihodelije, odgovor je bio Drive My Car. Otvorivši Rubber Soul, priča prati samouverenu ženu u potrazi za ličnim vozačem, kojem plaća obećanjem da će jednog dana postati zvezda. Pisana iz perspektive vozača, Drive My Car je odgovorna za Madonnin spot za Music iz 2000. godine.

#10. There’s a Place

Iako usna harmonika nije cenjena kao kod Love Me Do, a ni kasnija razigranost nije dostigla Twist and Shout nivo priznanja, There’s a Place je dvominutno pop savršenstvo. U samo 110 sekundi, Lennon je spakovao svoje mišljenje o tadašnjim demonima adolescencije i devijacijama tinejdž kulture. Brian Wilson (Beach Boys), izjavio je da je ovaj Lennonov osvrt na omladinu bio njegova inspiracija u muzičkom uobličenju istraživanja teme usamljenosti i potrebe za samoćom sa sopstvenim mislima.

#11. I’ve Got a Feeling

Oda prašini Woodstocka i vremenska prognoza muzike sedamdesetih.

Autor: Andrija Savić